Bjeshka Guri (osoba koja intervjuiše)

Elife Madžuni – Hoti (sagovornik)

Skracenice: BG=Bjeshka Guri, EM=Elife Madžuni-Hoti

 

BG: Možete li se predstaviti?

EM: Ja sam Elife Madžuni- Hoti, rođena sam u gradu Vučitrnu.

Sa 18 godina, u martu 1999. godine, u vreme kada sam napunila 18 godina, bila sam u tinejdžerskim godinama kada je izbio rat, to je bilo novo iskustvo za vrlo mlado doba.

Iseljenje od strane srpskih snaga bilo je pomalo čudno.

BG: Sjećate li se atmosfere koja je vladala pre početka rata?

EM: Živela sam u okrugu sa Srbima. Selo u kojem sam živela, Madžunaj bilo je naseljeno sa srbima, čak i onih koji su bili pod vrlo političkim uticajem i sa funkcijama u policiji i vojsci, a kuća u kojoj sam bila, ista je bila među srpskim kućama.

Bili smo malo pripremljeni ili, kako narod kaže, „pocepani“ sa njihovom kulturom i antialbanizmom koje su imali jer smo među njima odrastali pod velikim pritiskom.

Godine 1995. doživeli smo prvi napad na našu porodicu, kada je našeg oca policija tražila navodno zbog racije za oružjem, i nakon manje racije odveden je, zlostavljan u policijskoj stanici toliko, odveden je i ostavljen na putu prema policijskoj stanici u Vučitrnu bez svesti, i nakon nekoliko dana odveden je u bolnicu u Mitrovici i nismo znali u kakvom je stanju da li je živ ili mrtav, bez svesti.

A to se desilo u mojem vrlo mladom periodu, kada sam imala samo 15 godina, i to su bili prvi znaci da se moramo čuvati i pripremiti za nešto veće poput rata.

U martu 1999. moji roditelji i moja sestra i ja bili smo u porodici, a jedan dana nakon NATO bombardovanja, neke izbeglice su nam došle koje su se preselile iz udaljenog sela, i moji ujaci zajedno sa njima. Sutradan su nas isterali iz kuće.

Naš odlazak, pošto su ujaci imali jednog od svog sina kao vojnika OVK, krenuli smo prema selima Lap, kroz planine, odnosno ne u koloni, gde su išli drugi članovi šire porodice poput stričeva i drugih rođaka, ali moji ujaci i ja smo se uputili u planine Lapa, odakle su i došli. Jer je postojao strah da će nas, ako pređemo u kolonu, istražiti i saznati da pripadamo vojničkoj porodici, a onda bi bilo drugih maltretiranja i drugih zatvora.

Bilo je to novo mesto, preseljenje je bilo u novom mestu koje ranije nisam videla, bilo je to mesto koje su meštani napustili, što znači da su raseljeni ranijom ofanzivom srpske policije, a mi smo otišli ​u kuće drugih izbeglica koje su pobegle iz ovih mesta i nastanili smo se u njihovim kućama koje su bile prazne.

BG: Kako je prošlo putovanje?

EM: Putovanje je bilo vrlo zastrašujuće, sa mnogo različitih peripetija, lošim kišovitim vremenom i način bekstva bio je sa traktorom koji često nije dobro funkcionisao, ali tokom celog vremena kroz planine pratila nas je volja i želja vojnika OVK i njihovo prisustvo da je opasnost prošla, a vi smo već u našoj odbrani, a boravak koji je bio na tom mestu, u jednom selu Lapskog selu Ljupč, bilo je blizu planine, planinskog mesta gde je bila stacionirana OVK.

Manje-više osećali smo se sigurnije i u trenucima raznih vazdušnih napada na ciljeve iznad OVK, napustili smo domove i pridružili se ostatku stanovništva u planinama.

I desilo se to 2 nedelje koje smo proveli u planinama, a onda ostatak što smo se vratili kući u zavisnosti od situacije ukoliko je rizično.

Sve ovo je bilo u vrlo osetljivom dobu, koje je ostalo u sećanju i ostaće zauvek.

Mlado doba sa mnogo promena, mlado doba sa emocionalnim, fizičkim i duhovnim promenama koje su trajale do kraja juna kada smo se vratili svojim kućama.

BG: Kako je protekao taj period povratka?

EM: Period povratka bio je poput perioda za koji mi se činilo da traje godinama, tog perioda koji ne možete čekati strpljivo do silaska s planine da se spustite u taj deo ravnice Kosova.

Ali sa mnogo zadovoljstva i sa mnogo čežnje. Ali bilo je veliko razočarenje kada smo se vratili, sve je bilo ravno, čak i pepeo.

Znači da je kuća potpuno uništena, u našoj kući i u našem dvorištu bio je pogodan položaj za srpske vojnike. Odnosno, bilo je mnogo jama koje su služile za smeštaj vojne opreme. Tada smo pronašli različite alate, različite noževe, različitu hranu kojom su se hranili, smestili su se i spavali u našoj kući i na kraju je potpuno spalili.

Bilo je mnogo instrumenata njihovog nasilja, što znači da su sprovodili nasilje.

Na primer, u trenutku bekstva ostalo je oružje i mnogo elemenata koji su nas dugo podsećali na njihovo prisustvo u našoj kući i u našem dvorištu.

Naše dvorište i naša kuća su se 100% razlikovali od onoga kako smo ostavili, sa potpunom devastacijom.

BG: Šta mislite šta su efekti koje je rat na vas lično ostavio, a koje takođe primećujete?

EM: Efekti su višestrani, višedimenzionalni, to su duhovni efekti, emocionalni efekti, efekti su kod gubitka ljudi, bližih, rođaka.

Zatim su tu efekti uništavanja detinjstva, od slika do knjiga koje smo tamo ostavili. Ali to je taj osećaj, taj patriotizam koji je ojačan i izgrađen na temeljima koje smo i sami iskusili i one snove u kojima uvek videte staru kuću.

BG: Ako nemate šta da dodate, završili bismo.

EM: Rat je nešto strašno što se dešava svim ljudima, svim ljudima sveta, ali kada se dogodi u mladosti, to je nešto što ostavlja vrlo duboke tragove.

Ozbiljno, to je nešto što vam nedostaje ta kuća, to okruženje i tačno snovi koje danas vidim, pa čak i nakon 20 godina vidim samo u staroj kući u kojoj sam odrasla.

BG: Hvala