Intervjuerka: Čega se sećate iz perioda rata?
Intervjuisana: Pa iz perioda rata je… ostavio je jedan težak ožiljak na nama jer, nismo ni očekivali, nismo ni bili svesni toga šta nas zadesilo, i šta će biti dalje. Mnogo nam je teško palo. Izgubili smo prvo slobodu kretanja ovaj… nismo ni znali ni gde ćemo, ni šta ćemo, ni kada će i koliko ovo da traje. Međutim, šta je tu je.
Intervjuisana: Da li se sećate u kakvim ste odnosima bili sa komšijama, kolegama Albancima?
Intervjuisana: Da. Ja sam radila u kolektivu gde smo bili, ovaj i Albanci i Srbi i Goranci. Imali smo korektan odnos. Samim tim, moj šef je bio Albanac. Nikakav problem nismo imali. Ovaj, živeli smo sasvim korektno, lepo slagali se. Nije se uopšte osećao taj odnos Albanac i Srbin, ovaj… ja samo smatram dve ovaj… dve, nacije. Da postoji samo čovek i nečovek.
Intervjuerka: A da li se sećate trenutka kad ste morali da napustite svoj stan?
Intervjuisana: Da. Tada mi je bilo najteže, jer su deca bila mala. Ne znaš šta da uzmeš a šta da ostaviš. Međutim, ostalo nam je sve do dan danas i nikada više nismo ušli u tom stanu. I mnogo je teško to sećanje da Priština nam je tako blizu a tako daleko. Mi idemo u Prištinu ali nije to to. Najgore u svemu tome što mi ne smemo da upotrebimo svoj jezik. Albanski ne znamo, engleski ne znamo jer nismo gradili karijeru i ovaj, nismo računali da će do ovoga da dođe da ti u svojoj zemlji ne možeš da koristiš svoj sopstveni jezik.
Intervjuerka: A da li mislite da je moguće da Srbi i Albanci zajedno izgrade bolju budućnost?
Intervjuisana: Pa ja ne znam šta bih rekla. Ja mislim da to nije u nama i Albancima. To odlučuju jače sile. Ovaj, mislim da u svojoj kući mi nismo domaćin. Domaćini su neko treći.
Intervjuerka: Hvala!
Intervjuisana: Molim.