Bjeshka Guri (osoba koja intervjuiše)

Redzo Kojic (sagovornik)

Skracenice: BG=Bjeshka Guri, RK = Redzo Kojic

BG: Možete li se prvo predstaviti?

RK:Da, ja sam Redzo Kojlic, ja sam iz Peċi.

BG: Koji su bili prva seċanja na rat?

RK:Iskreno, prva sećanja su bila u trenutku kada smo napustili kuću, ako ne grešim bio je jul ili avgust, ne znam tačno. Videli smo da je Kapešnica izgorela, znam da je tetka nas svu decu strpala u auto i krenuli smo. Bio je prvi dan Kurban Bajrama i krenuli smo, otišli ​​smo u pravcu Crne Gore, a kada smo stigli u jednu tačku iznad Peći, naime u Kuli, video sam Peć celu u plamenu i sa mnogo ratovanja. Kasnije su i druga sećanja vezana za ratni period, povratak, kada smo se mi vratili.

BG: Gde ste išli za vreme rata?

RK:Bili smo u Plavlje, prvo smo se tamo smestili, nakon što smo krenuli iz Peći, smestili smo se u Rožaj, kod jednog našeg rođaka, zatim smo otišli u Plavlje, bila je mnogo teška situacija za nas, jer smo tatu ostavili bolesnog u Peći, i srećom preživeo je kasnije, čak i da je to bila izvanredna situacija za nas, kasnije se sećam sećanja našeg povratka na Kosovo i dolazak NATO-a.

BG: Koliko dugo ste ostali u Plavlje, da li se sećate atmosfere ili nečeg sličnog?

RK:Ako ne grešim, ostali smo u Plavlje otprilike 3 meseca, jer je u Peći rat počeo kasnije, više je  bilo u selima u Loxhu, Rugovu, raznim selima Doline Barana i ovuda u Vitomirici, bilo je izuzetan osećaj za nas jer smo napustili imanje, ostavili smo sve što smo imali i preselili se samo da bismo spasili život. U isto vreme moj tata je ostao tamo i srećom je preživeo.

Kasnije mogu da se setim samo sećanja na posle-ratni period kada smo se vratili sami, nakon što smo se bili vratili i dolaska NATO trupa, kao što sam i ranije rekao.

BG: Kako ste se vratili iz Plavlja?

RK:Vratili smo se u trenutku kada smo saznali da se Srbi povlače, pa čak i kad smo se vratili, vratili smo se zajedno sa rođakom moje majke. Tako smo bili svi u jednom autu, dobro se sećam bio je veliki Mercedes i smestili smo se oko 10 osoba, bilo je prostrano, a kad smo se vratili znam da smo našli sve uništeno, izgorelo, videli smo dim , bilo je izvanredno, ali posle smo se smestili u kuću, srećom da se naše naselje spasilo, nismo imali puno materijalne štete u poređenju sa drugim naseljima.

Onda, smo čuli priče koje nam je pričao moj tata, naime o onim ratnim aktivnostima koje su se odvijale u tom delu Peći i svim zlostavljanjima koja su se dogodila. Onda se sećam samo raspoređivanja NATO trupa, tj. sećam se helikoptera koji su leteli dole i nosili tenkove, držali su  autove, što znači da je bilo vrlo zanimljivo, nešto kasnije, takođe, i dalje smo imali militarne grupe koje su se kretale i koje se nisu povlačile, tada je bilo kratko vreme za 3-4 meseca do jedne potpune stabilizacije, imao sam redovne pretrese kod kuće kad su dolazili tražili su oružje, tražili su novac.

Sada, nismo imali ništa posebno, mi smo kao porodica otišli ​​na Plavlje sa samo 100 i nešto Maraka, a takođe smo se vratili siromašni, i propatili, i još mnogo toga.

Ali bez obzira, dobro smo preživeli, dobro smo preživeli iz rata, nismo imali nijednu žrtvu što je najvažnije, ovo je cela priča koje se ja lično sećam.

 

 

BG: Možete li primetiti efekte rata, na vas lično?

RK:Pa sada, za vreme rata bio sam mnogo mlad.

Efekti očigledno postoje, a ako ih lično ne doživimo, okolnosti u kojima živimo stvaraju ih u nama. Efekti su sada takvi kakvi jesu, što znači, sada, kao i kod većine ljudi  imamo veću svest zbog žrtava koje su se dešavali tokom rata i gubitaka koje smo imali, prema tome, lično ili neko veći.

Međutim, smatram da je pravda do sada dala odgovor za svu štetu koju imamo kao zemlja, sve ovo, nadam se da ću u budućnosti dati još više.

BG: Da li imate još nešto da dodate?

RK:Ne, to je sve.

BG: Mnogo vam hvala.