Anonimna 1: Odjednom sam odlučila.
Intervjuerka: Sa kim ste bili?
Anonimna 1: Ja, ja sam bila sa snajom i unucima. U to vreme sin je bio u Austriji, imao je izložbu znači pre nego što je rat počeo. On je otišao nekoliko dana ranije. Otišao je tamo, imao je izložbu i ostao je tamo. Mi ovamo sami i izbio je rat. U stvari NATO. Iskreno reći, prve noći sam se plašila zbog dece jer sam imala neku obavezu, neku… imala sam snaju, unuku i unuka i ja, koliko sam imala snage da pružim otpor, možeš da zamisliš. Dođe dever te noći kada je NATO hteo da napadne, kaže moj dever, on je imao pet odrasle dece, onaj najstariji je bio oženjen, i kaže, znaš šta, ti da uzmeš ženu i decu i da odeš kod tetke, kod nas. Ja sam bila sama kod kuće sa njima. I kaže mu, idi tamo i nemoj da ih ostaviš same jer ko zna, mogu se uplašiti. Kada sam pogledala na prozor, ko da sam videla ko zna koga. On mi kaže, bogami otac me je poslao jer si sama, sami ste i možda se plašite, pa da svi budemo zajedno. I on je poveo i dvoje dece sa sobom, i mi tu, malo smo se ujedinili pa je bilo lakše. Kada su počeli napadi, mi smo brzo otišli u podrum. Ušli smo u podrum, prostreli smo dušeke, želeli smo decu da zbrinemo jer nisu spavali. Znaš, plašili su se. Imalo je trenutaka kada sam se mislila da smo zatvoreni. Kažem ne daj bože da nam se desi nešto jer niko ne zna gde smo. I tako, jedno tri-četiri noći smo bili tu. Nakon trećeg dana, oni iz Dragodana dođoše. Mog devera su izbacili iz kuće i oni svi kod nas. Prespavali su noć kod mene i onda smo odlučili sutradan da napustimo. Hteli smo da odemo jer ovde nismo mogli da budemo više, vidiš kako nas izbacuju. Mogu sad da dođu i kod mene da nas izbace. Dođoše oni, prespavali su tu noć i spremili smo se. Oni se spremiše da odu, ja im kažem neću da idem, ja hoću da ostanem. Imala sam, imala sam atelje sa slikama i mislila sam da ja ću da ih čuvam. Mogu da ih držim i da… i sutradan kada su počeli da izlaze iz kuće, popeli se u automobile, sva deca mog devera i samo sam im rekla uzmite moju snaju sa decom jer za sebe ne marim. Oni su krenuli, ja sam im rekla hoću da ostanem. Nisu ni upalili automobile, odjednom je rafalna paljba buknula. A ja im kažem, čekajte, čekajte, derem se. Šta se desilo? Pokajala sam se, kažem ja njima, jer se plašim da ostanem sama. Mislila sam ostaću danju tu, jer danju nisam imala straha, ali noću gde da odem ja. Treba da idem iz kuće u kuću, po tuđim kućama da spavam. Nisam smela sama da ostanem. Tako da smo tako krenuli.
Intervjuerka: I popeli ste se u auto, jel da?
Anonimna 1: Da, odmah. Ne znam ni kako sam uzela torbu, samo sam uzela najosnovnije stvari i krenula sam. Zatvorila sam vrata i krenula sam pravo u auto. I tokom celog puta, put je bio… tri dana smo putovali… a noć je bila užasna na putu. Imalo je kolone, i samo su nam dolazili vojnici. Bili su mladi ti vojnici, sa puškama, ali izgledalo je da ni metke nisu imali po puškama. Oni su dolazili jer su počele ove žene da ulaze po kućama, pogotovo u Elez Hanu tu. Oni su ušli, žene po kućama. Ali interesantno, te kuće su bile veoma bogate i sve što su imali i paste za zube i četke, i sapun, sve su bile strane a frižideri puni mesom i sirovima, i kajmacima, svašta je imalo. Videlo se da su bogati, verovatno su imali nekoga u inostranstvu, i svi ti…
Intervjuerka: Tu su ulazili da se nahrane?
Anonimna 1: Da, žene tu. I šporet na drvo i šporet na struju, i sač i sve što je potrebno za kuću je bilo. Bilo je tu. One su ušle unutra prostreli su sto, napravili pitu, kuvali meso, pravili jelo jer su imale vremena i bili smo blokirani. Mi smo stali jer putem se nisu kretala vozila opšte.
Intervjuerka: A kako ste uspeli da pređete granicu?
Anonimna 1: Sad ću ti reći. I kaže… u svakom slučaju, prođosmo mi tako, prođosmo. Neka je bila spretnija, otišla je da radi, da spremi, donela je i jeli smo, tako da se nismo kretali. A ovi vojnici su mi posebno ostavili utiska. Gde ćete da idete? Ne znamo, ne znamo, jer ni sami nismo znali šta se dešava. U svakom slučaju, završilo se i to, i tako smo se sretali i govorili sa nekim koga smo poznavali tu na putu. I stigli smo negde pre granice… bogami bilo je veoma, veoma blizu, tu skoro kod granice. I sretnemo mi čoveka, on je bio iz Uroševca. I upita ga gde ste, kaže on, eto tu malo dalje mi je cela porodica. I pita ga, šta ćeš da radiš, kaže ne znam. Ti? Kaže on njemu, moja kola su na granici, tu kod rampe, samo sam izgubio strpljenje i ne mogu više da trpim, hoću da pređem peške. A peške su mogli da pređu. Kaže, hoću da pređem peške, sa decom i ženom hoću da pređem. Dobro, kaže, automobil hoću da ti ostavim, ako želiš, hoću automobil da ti ostavim. To je bio, ne automobil već kombi. Dajem ti kombi, pozovi sve one koje imaš starije i decu, ukrcaj ih jer samo što nisu otvorili granicu da se izađe onamo. Došao je deverov sin i uzeo nas je. Uzeli smo stvari šta smo imali sa sobom, stavili smo tu u auto i krenuli smo. Kada smo otišli tamo, malo smo čekali, ne znam koliko, pola sata, sat vremena. Dali su nam dozvolu da pređemo i prešli smo. Kuda sad?! Bila su dva pravca, jedan je bio za Albaniju a drugi za Makedoniju. Nismo znali kuda nas vode. Nama su dali put za Makedoniju. Obradovala sam se jer uistinu, više sam želela u Makedoniji jer je bilo bliže kući. I prešli smo tamo. Dok smo…
Intervjuerka: Gde ste boravili u Makedoniji?
Anonimna 1: Prve noći u Skoplju. Našla nas je radnica UNHCR-a. ona je često dolazila kod mene, sprijateljile smo se nekako jer je ona bila obožavateljka umetnosti i dolazila je, volela je da bude sa nama. Želela je da nosi umetnička dela i želela je onako… bila je ljubiteljica umetnosti i volela je da često dolazi. A ona se u to vreme zaposlila tu na granici da radi negde, verovatno u Makedoniji. I kaže, pozovite me kad stignete tamo, pozovite me. Ja je pozovem, ona nam je našla stan i te večeri svi smo bili i deverovi, i deverova deca, svi smo bili zajedno i otišli smo tamo i prespavali smo. U međuvremenu, uzela sam telefon jer sam imala jednu devojku od komšija u Tetovo, i kažem joj jel možete nekako da nam osigurate sobu, stan, jer ovako i ovako smo. Tetka kaže, kako da ne. Traži te Nehat, dečko jedan, student mog muža. On nas je celo vreme tražio i izašao je neko od njegove porodice na granici, hoću da vas uzmem jer sam rezervisao i mesto i sve da dođete. Ali, niko. Niti sam se javila kod njega, niti mi se on javio, ne znam… kad vidiš ova devojčica od komšija. Kaže ona, evo sad ću da ga nađem i reći ću mu. Ona kaže njemu, ja se sporazumem sa njim, da on meni broj, i krenem za Tetovo. Iz Skoplja u Tetovo. Otišli smo u Tetovo. Kad smo otišli tamo, imali su veliku kuću, ne ko zna koliko sređena unutra jer tu niko nije stanovao, samo je imala obložen pod, ali niko nije stanovao. Ušli smo tu, stali smo u nju, kuća od dva sprata, velika je bila i imalo je prostora. Tu smo boravili.
Intervjuerka: Koliko ste ostali tu?
Anonimna 1: Tu sam bila dva i po meseca. Dever je ostao duže. Samo su se svi u komšiluku starali o nama, donosili su razne pomoći. Mi smo sami pripremali jer smo tu imali mogućnost da spremamo. Donosili su zejtin, brašno, sve smo imali. Izlazili smo u grad, sreli se sa ljudima koje smo poznavali i imali smo neku vrstu atmosfere da se tu nešto lepo događa. Sutradan je jedan komšija tu rekao da će sa ženom i decom da ode u Ambasadu Austrije. Pitam ga ja, šta ćeš tamo? Kaže, hoću da odem jer želim da napustim mesto jer mi se ne sedi ovde. I ja njemu kažem, kako da odem i ja, jel mogu sa tobom, da dođemo sa tobom. Kaže možeš da dođeš, iako sam ja odavno predao zahtev da odem, trebalo je da čekam mnogo. Kažem ja neću da čeka, doći ću sa tobom i ako nas prihvate dobro, ako nas ne prihvate i mi ćemo da podnesemo zahtev i da sačekamo dok nas ne pozovu. Odemo i mi sa njima, sredih smo se, doterali, kažem ja možda ostavimo dobar utisak. Kada smo otišli tamo u Ambasadu, čim smo ušli, njemu su dali stolicu. Sad mi… gde ćete vi, mislimo se mi gde. Kad se prisetim da mi je sin još u Austriji. Bio je u Gracu, a mi gde bolje da odemo nego kod sina. Kažemo mi u Grac hoćemo da odemo. Pitaju oni, jel imate koga tamo? I nisam mogla da se prisetim da mu kažem da je i on gost tamo. Gde da mu kažem. Nismo imali adresu, samo broj telefona. On je imao prijatelja, i prisetila sam se njegovog druga i dala sam mu njegov broj. Niti sam se sporazumela sa njime ni ništa, samo sam im rekla da je ovo njegov broj i taj radnik koji je radio tu, što je pozivao, on kaže, ne brini sad ću ja da ga pozovem. Sad se mislim, mi se nismo sporazumeli da li će da nas primi ili šta će reći. Kaže njemu ova porodica, za nas, kaže i oni hoće da dođu kod vas, jel ih prihvatate. Koja porodica? Ova i ova. Kaže on, bez problema. Meni je prijatelj njihov sin, uopšte ne dolazi u pitanje to, samo nek izvole. Znaš, dali su nam karte odmah u ruke. Avionske karte su nam dali u ruke. Kaže on, za 15 dana putujete, izvolite karte. Mi smo se spremili nakon 15 dana i otišli smo. Devera smo ostavili tu a mi smo otišli.
Intervjuerka: Ti sa snajom i decom, jel da?
Anonimna 1: Da, sa snajom i decom. Kada smo otišli, prvo smo stali u Austriji u nekakvoj vojnoj kasarni. Bila je slobodna i nije imalo ni vojnika ni ništa. Tu je bio lekarski tim, bilo je sve spremljeno, spremljeno za izbeglice. Mi smo bili ko u karantinu tu. Bila je jedna kafa kada smo hteli da pijemo kafu. Čekaj kaže, jer ovo nije mesto za vas, jer nas nisu prihvatali da odemo da sednemo negde dok se nisu završili lekarski pregledi, onako od slova A do Ž što se kaže. I rentgene i sve ostalo, i ginekolozi i sve šta hoćeš, sve stvari, sve što treba da bude. I odemo mi tamo i završimo te preglede, i tu noć smo tu prespavali. Čak je bila velika soba sa stvarima tu. Od donjeg rublja pa nadalje, šta hoćeš uzmi. Uđemo mi tu i uzmemo nešto da obučemo, nešto smo ostavili. Te noći su se svi skupili… tu su bili svi albanski studenti koje su doveli za prevođenje, jer mi nismo znali nemački jezik. Nismo svi znali strani jezik. I svi tu što su bili, prevodili su. Studenti su se starali o nama, sa svim onim koji su bili tu, mnogo dobro su nas dočekali. Tu noć smo prespavali a sutradan je došao autobus i raspodelili su nas sve. Mi smo bili otišli u tri porodice. Bile su negde 3 porodice, negde 5, negde 7-8 porodica, koliko smo mogli da stanemo u autobus. I mi smo otišli u Grac… ne u Grac nego u Aflenc. Aflenc je blizu Graca, jedno malo i prelepo mesto gde je bila samo jedna crkva, jedna samoposluga, jedna apoteka, jedan prelepi park, i bilo je veoma slatko mesto. Afenc je imao svoju okolinu sa šumicama, ali lepo. I nama je palo tu da odemo, ali gde sa. Tu je bilo angažovanih ljudi. Sad ko ih je angažovao, izgleda Caritas. Caritas je vršio ta angažovanja. Angažovao je i plaćao porodice koje žele da uzmu izbeglice, jer se to plaćalo. Država, dakle Caritas je to plaćao. I nas su poslali kod jedne porodice. Oni su bili samo muž i žena, i imali su mnogo bogatstva. Bio je velik prostor, imali su zemljište, i tu su imali kućice. Ne kućive nego kuće bogami, ali kako da kažem, manje i dvospratne i jednospratne, a bogami unutra i sa saunom, lepo su bile sređene. Neka bolje neka lošije. Mi smo bili 5-6 porodica koji smo otišli kod njih. Odemo mi tamo i nas dočekaju domaćica i domaćin kuće. Tu smo se smestili. Mi smo se smestili u toj kući…
Intervjuerka: A jeste li uspeli da komunicirate sa sinom kako bi vas…?
Anonimna 1: Ne, još nismo stigli kod sina. Ovo je ranije bilo. Tek kasnije ćemo kod sina, sin je u Grac, dalje od Graca. Ovo je bilo više prema granici. Kad smo stigli tu, mi smo se tu smestili po kućama. Ova naša kuća je bila veoma dobra. Ja sam bila baš zadovoljna, čak je ona domaćica bila… ona je kuću imala i aneks, i ona je boravila u tom aneksu, mi smo bili… nama su pustili kuću. Na jednom spratu je bila jedna druga porodica a na jednom smo mi bili. A to je bila toliko lepa kuća, jer tu gde je bila kuća, baš kod našeg dela, iznad glave što se kaže, čula se voda kako žigori, jer je tu bio izvor. I odatle, s druge strane je odmah bila šuma povezana sa tim delom. Toga se sećam kao neke… kao priča neka, znaš, mnogo je lepo bilo. Imalo je veliko dvorište, u tom dvorištu igračke za decu, sa onim elementima da se deca igraju. Imalo je malu baštu, mnogo interesantno. Nije bila veća od ovog drugog dela ali tu je svašta posadila. Tu smo izlazili i brali celer, paradajz… to je bilo zadovoljstvo da ti tu ubereš i da spremiš ručak. Mi smo sami spremali ručak, imali smo celer. Magacin je bio snabdeven od najosnovnijih stvari do onih najvećih, do mesa. I tu smo uzimali korpu i uzimali smo sve šta nam je bilo potrebno. Svakog drugog dana smo tu išli i snabdevali se, kao da smo išli u prodavnicu. Tu smo se snabdevali sa svačime, svačega je bilo. Uzimali smo i spremali smo kod kuće, a ona domaćica nam je govorila uživam kad vas vidim da trčite da spremate i da idete da uzmete celer i paradajz, tu je postala odlična atmosfera. Tu smo ostali tri meseca. A kod lekara su nas redovno slali, za zube, za svašta što smo imali negu brigu kod lekara. Za oči, za zube, za sve, samo su zakazivali i ukrcaju nas u kombi, muž i žena, i slali su nas tamo. Samo smo im rekli uvečer, dan ranije da zakažu i išli smo. Kažem vam, to je bio izvanredan period.
Intervjuerka: A kako ste se sreli sa sinom?
Anonimna 1: Onda su odatle počeli da nas premeštaju. Možda malo ulazim u detalje jer…
Intervjuerka: Ne brinite.
Anonimna 1: Ali mnogo je lepo bilo, ne mogu ni da ti opišem kako je lepo bilo.
Intervjuerka: A kad ste se sreli sa sinom?
Anonimna 1: I kad smo otišli u Grac, poslali su nas u Grac. A kako smo mi stigli tamo u Grac. Odemo mi… sa sinom smo imali neprestano kontakta preko telefona, jer smo imali… čak sam, eto zaboravila sam da ispričam. Kada su bombardovali, mi smo imali liniju telefona i bila je mnogo… linija je bila… produžila sam telefon do podruma i samo me je sin zvao. Mama, kaže on, nemojte da se plašite, oni su krenuli. Oni su ranije znali kada kreću, kako se zove ono, što su gađali…
Intervjuerka: Avioni…
Anonimna 1: Avioni… i govorio je nemoj da se plašiš, sad kreću avioni. I mi smo se psihički spremali, i samo kad je bacao… dakle ispraznio se. Ali bilo je mnogo interesantno, to mi je mnogo pomoglo. Mnogo mi je pomogao sin sa tim pripremama da se ne začudimo a šta ja znam, i tako. Kad smo stigli u Grac, smestili smo se u kuću. Tražili smo ga. Otišla je žena zajedno sa svojom drugaricom u Grac, srela se sa sinom i sve. I izašli su da traže stan. Jer sad više nismo bili izbeglice jer se moja snaja zaposlila, zaposlila se… Oni u Boro i Ramizu tu u tom… ona je izašla lepo i imala je traku, i ta traka sad, kad smo bili u Aflencu tu je dolazio pedagog, dolazio je i jezičar. Jer sam brzo prešla tamo. Dolazili su pedagog i jezičar. Pedagog je radio sa decom da vidi u kakvom psihičkom stanju su. Ovaj jezičar da nauči jezik deci, ne samo deci već i ovim mladima ko je želeo da nauči nemački jezik. Mnogo, mnogo su pazili. Mali je išao u školu, bio je u prvom razredu i išao je u školu. E sad ona…
Intervjuerka: A snaja se tamo zaposlila?
Anonimna 1: Snaja se zaposlila a sin mi je bio tamo sa izložbama. Tamo su ga fantastično dočekali pre rata.
Intervjuerka: I onda ste nastavili u stanu?
Anonimna 1: I nastavili smo u stanu. Smestili smo se u dvosoban stan, izvanredan, odličan… vidi sad ona u Aflencu, bio je pedagog, jezičar, to i to… sviđalo mi se. Jel mogu ja da porazgovaram da ti radiš sa decom ovde, i da te zaposlimo sa platom. Ona je primljena da radi sa platom. Ovaj projekat je finansirala Evropska Unija, da ne izađem… Evropska Unija je financirala. Projekat je bio psiho-socijalni i radila je sa svima. Sa bosanskom, hrvatskom i albanskom decom, sa svom tom decom je radila. Dakle, to je važno ko ju je primio, moju snaju. Ona je prihvaćena da radi sa platom i više nije bila izbeglica, stoga smo i mogli da uzmemo stan. Smestili smo se tu. Sa papirima je imala status, nije bila izbeglica.
Intervjuerka: Koliko dugo ste boravili u Austriji?
Anonimna 1: Godinu i po.
Intervjuerka: A zašto ste odlučili da se vratite?
Anonimna 1: Ja nisam imala mnogo… jer je sin bio profesor u fakultetu, i on je odmah nakon rata dolazio u Prištinu, trebao je da drži nastavu. I više zbog njega su se oni vratili. A ja zbog slika. Ja sam imala atelje i nisam mogla da tako ostavim atelje. To je bio razlog pa smo se vratili jer smo bili veoma… i tu su nas prihvatili veoma dobro. Onda su mu dali mogućnost, dali su mu atelje, dali su mu mogućnost da otvori izložbu, mogao je svugde po Austriji da otvori izložbu, mnogo mu je lepo bilo. I mi smo imali kuću i odlučili smo… kako su govorile one devojke koliko godina, studenti su bili…
Intervjuerka: Jesu li oštetili atelje kad ste napustili Kosovo?
Anonimna 1: Ne, nisu je ni dirnuli, ne.
Intervjuerka: Uopšte?
Anonimna 1: Kuću nisu ni dirnuli. Iako su komšije rekli da su videli kako se vrte oko kuće, ali unutra nismo videli ništa kad smo se vratili. Kako smo je ostavili, tako smo je našli.
Intervjuerka: Hvala puno!

Anonimna 2 ALB: Ne, mi smo napustili dva dana pre bombardovanja. Faktički, svi naši putevi su bili blokirani po Prištini. Jer rat u drugim delovima, znači u drugim gradovima, je počeo ranije nego u Prištini jer je Priština kao prestonica bila fokusirana od svih svetskih novinara, svih medija, i kao strategiju su Srbi imali da što manje prave filmove, scene, torture, jer su snimali po Prištini ili po drugim gradovima kao što su Peć, Uroševac, znaš, po centrima gradova. Znaš, čak nasuprot, ponašali su se lepo, kao ono vidiš, mi smo dobri, razumeš. Dok nije padao sumrak, mrak, kada su ulazili po selima i poubijali ih, ulazili su im tenkovima unutra, sa… I to je bila vojska, međutim vojsci je bilo zabranjeno da ratuje na Kosovu, da kao vojska deluju oni u uniformama, zato su morali da se oblače policijskim uniformama, ta vojska, kako bi rekli da ih mi samo držimo… jer su se oni pozivali time da kao drže mir i red od albanskih terorističkih grupa pod nazivom OVK – mi njih tražimo, inače ovi Albanci su naš narod, mi sa njima nemamo problema, znaš. Ali mi tražimo te terorističke grupacije koje nas napadaju. Želimo da ih nađemo ko su. Na to su se pozivali.
Intervjuerka: I ti si počela da radiš kao prevodilac za medije?
Anonimna 2 ALB: Samo malo. Ne, ja sam imala 17. godina. Pre nego što sam završila srednju školu. Moj engleski sa 17. godina nije bio za prevodioca na visokom nivou, znaš za prevodioca. Međutim, mi kao… i mi kao oni koji smo živeli u centru Prištine, mi smo čuli svaku borbu jer je bio policijski čas pre početka rata. Znači ti u 4. sata nisi smeo da izlaziš po Prištini. Sve prodavnice su bile prazne. Videlo se da je rat vrlo blizu. Faktički, rat se razvijao jer smo se mi čuli po selima, čulo se kada je počinjala pucnjava, kada su iskre izlazile, sve se čulo. Međutim, u gradu kasnije dolazi rat, iako je mirisalo na rat i bila je ta ratna groznica. I mi, kako smo živeli u centru, Mimi je izašla ranije, oni su se evakuisali mnogo ranije. Ambasada je evakuisala svoje radnike i poslali su je u Ambasadi u Skoplju. Iznajmili su veliki hotel celom svom osoblju tamo i radili su odatle. I normalno da novinari idu tamo gde se osećaju bezbednije, i mi smo išli tamo gde su Amerikanci. Znaš, svi novinari. I mi, pošto su dva dana pre nego što je zvanično počeo rat, svi naši putevi su bili zatvoreni, znaš, bili su to putevi gde si ti mogao da izađeš iz Prištine jedino kao grupa znaš. Velike grupe gde ih je zaustavljala policija, opljačkala ti znači sve ako si imao prstenje, novac, dobar auto. Oni su ti sve to uzimali, znaš. Prvo si trebao da ih ostaviš tu iza tenka ili iza onih velikih pinzgauera sve šta si imao, pa tek onda da kreneš peške. Gde god hoćeš kreni peške, ili autobusom su ih vodili, ili vozom. Ove iz našeg regiona su odveli prema Uroševcu, u Grlici kako je bio put u Elez Hanu i ovamo prema Makedoniji. Makedonija je normalno jedva, zbog velikog pritiska međunarodnih snaga i iskoristili su priliku kako bi dobili velike pomoći od Evropske Unije, od Amerike, od svih zemalja Kvinta. Izgradila nam je neke kampove, ti kampovi bez ikakvih… oni uslovi ni elementarni. Dakle nisi imao kupatilo, nisi imao dovoljno vode, nisi imao hranu, nisi imao… Međutim, na sreću vreme nije bilo mnogo… nije bilo leto, nije bilo mnogo toplo da bi izbila neka epidemija i nije bilo mnogo hladno da se ukočiš od hladnoće. Dakle, bilo je to prolećno vreme. Ljudi su normalno svi bili u stresu. Nismo naišli na nijedno vozilo, ništa nije bilo na putu. Dakle deonica Priština – Elez Han, bila sam samo ja sa mojim roditeljima u kolima i normalno čim smo… pre nego što smo prošli Prištinu, majka mi je rekla legni pozadi u autu. Ja sam trebala da legnem i da se prekrijem jaknom, tako mnogo debelom, kako me ne bi videli, jer su zaustavljali i uzimali devojčice, znaš, ili muškarce. I tako, samo oni dvoje. Čak se sećam, majka je na radiju pustila Cecu. Znaš, tokom celog puta je pevala Ceca jer kad nas je zaustavljala policija, čuli su Cecu kako peva. Miji roditelji su znali srpski jer mi iz grada smo svi znali srpski, znaš. Bio ti je kao drugi maternji jer si trebao tu sa njima da budeš svaki dan.
Intervjuerka: I ti si bila pokrivena u kolima…
Anonimna 2 ALB: Ja sam bila pokrivena u kolima…
Intervjuerka: Tako si stajala celi put?
Anonimna 2 ALB: Celi put. Kada smo stigli do granice, dočekala nas je Mimi sa Amerikancima. Sa kolima Ambasade, i tako smo prošli, prošli smo granicu bez problema. Mi smo imali mnogo sreće. Bilo je, znaš… bio je taj trenutak kada smo iskoristili, znaš, malo pred izbijanja rata, taman onako 100%, znaš. I ljudi su se mnogo bavili sa… bili su u tom minutu, u tom vremenu, sreća naša znaš, nisu se bavili mnogo sa nama, samo je trebalo da budeš neko. Kada su te videli kolima u to vreme ’99-te godine, mi smo imali golfa dvojku, kao kad bi rekli danas golf 8, znaš, najbolji. I kad su te videli glavnim putem vozilom kako ideš, oni su mislili da si ti neki Srbin znaš, jer da si Albanac nije bilo šansi jer ne smeš, ne smeš. I za nas su mislili da smo Srbi, razumeš. Mene uopšte nisu videli, samo su videli moje roditelje ispred i mislili su da su ovi naši, znaš, i tako smo izašli. Ja sam videla paramilitarce. Videla sam, na primer, jer nisam mogla celi put da stojim tako, a da ne izvadim glavu jer sam se gušila. I videla sam kako miniraju te tunele. Znaš tunel, videla sam tamo gore kako postavljaju mine da u slučaju… znaš, one strateške tačke vojske gde pada kamenje i zatvara se tunel i ti više ne možeš da prođeš. Ne možeš ni da uđeš ni da izađeš. I normalno, videla sam kako su otvarali rovove pored puta. Oni su bili pripremljeni sa svim stvarima. Oni su se pripremali jer normalno da su znali mnogo ranije za svoju operaciju.
Intervjuerka: I naoružani.
Anonimna 2 ALB: Ne samo naoružani, cela srpska vojska je svo oružje imalo najsuperiornije u to vreme, jer u poslednjem ratu sve što su imali, sačuvali su za nas, jer su znali da će kad tad da dođe ovaj dan. Mi smo prešli granicu. Kada smo stigli kod granice, imali smo malo problema jer su se začudili, kako to svi Albanci, a dolazite ovamo i prelazite, znaš. Jer je samo naš auto bio, ni kuče ni mače. Ni kuče ni mače, ni ptica, ni svraka, niti insekt nije mrdao. Znaš, mirisalo je na barut, ljudi sa umornim licima, umorna lica, mnogo mladi polici obučeni u policajce, mnogo mladi. Neki mnogo nacionalisti, neki mnogo, znaš onako deca koje nisu ni pitali i obukli ih i doveli ih da se bore, i tako izgubljeni, znaš, po granici. Niko nije znao svoj položaj, samo su došli, samo su ih doveli. I mi smo nekako prošli. Imali smo mnogo sreće jer… i stigli smo tu u među-zoni, prešli smo.
Intervjuerka: Otišli ste u Skoplje…
Anonimna 2 ALB: I otišli smo u Skoplje i… Da, najpre smo otišli u hotel kod Mimi. Tu je nekakav Aleksandar Palace, tu na početku Skoplja gde je iznajmila ambasada. Prvo smo otišli kod Mimija tu, onda smo odatle otišli… jer ja imam tetku u periferiji Skoplja. Otišli smo kod tetke. Kada smo otišli tamo, tu su bile i ostale tetke i mnogo. Ona je tu bila sa svojom porodicom i porodicom svog muža, svi tu. Sad ti zamisli, kao mini kamp je tu bilo i ti si se osećao loše što si otišao, razumeš. Koliko god da si doprinosio na primer tu kod tetke, jer mi sve što smo radili, sve smo tu trebali da kupujemo hleb, brašno, sir i sve. Druge tetke su imale malu decu, sad nisi mogao da jedeš za sebe već si sve trebao da deliš s njima. Taman kao u ratu. Tako da smo mi tu bili jedno dve nedelje, i onda mi Mimi nakon dve nedelje kaže, vidi izađi na put, doći će prijatelj naš da te pokupi, kaže idi pomogni im da prevodiš. Ja joj kažem, ja ne znam engleski toliko da bi prevodila, znaš, na taj nivo, jer ja…
Intervjuerka: superiorno…
Anonimna 2 ALB: Ja sam razumela da kako bi bila novinarka, trebaš znati engleski, bilo koji jezik. Sama reč novinar, trebaš znati engleski. Kaže ona meni ajde idi, jer ćeš ići da radiš sa ljudima koji su već došli, nećeš imati ko zna kakav prevod da… iako onu prvu reč, sekli su nas i osakatili nisam znala kako da im prevedem, znaš. Ali, kako je on govorio, ja sam nekako to doživljavala kao da sam sama ja bila. I normalno, tu sam počela da radim kao prevodilac. Bila sam u svim kampovima u Makedoniji. Mnogo ispaćeni ljudi, ljudi sa mnogo patnji, ljudi sa bebama, sa starcima, sa kolicama, sa invalidnim kolicama, žene koje su porađale u kampu, starci koji su umrli u među-zoni, znaš, tu između granica. Njih su sahranili tu jer nisu imali kako da ih povedu. Ovamo ih Makedonci nisu primali, s druge strane, da se vratiš na Kosovo nisi imao kako. I tu dakle, znaš, bio je veoma loš period. I, ali mi smo… onda sam ja počela da radim u OEBS u Ohridu. Ja zajedno sa zetom. On je radio tu i tada je i on počeo da radi pred rat u OEBS-u. I došla je ta misija, kako beše: „Organization for Security and Cooperation“ – OSCE, i počeo je da radi kao prevodilac. Mi smo radili zajedno. Ali OEBS ka je uzeo jer normalno imalo je manji budžet od Američke Ambasade, oni su uzeli ne samo jednog, jer je mnogo osoblja bilo, ne kao Američka Ambasada koja je imala veoma malo osoblja. Nego su oni uzeli mnogo osoblja i sa tim novcem iz budžeta, koliko im je dozvoljavao, uzeli su tri hotela u Ohridu, i mi smo otišli tamo u Ohrid da radimo. Ja i Diki, Mimi je radila u Skoplju. Čak smo putovali vozilom a mi smo se vraćali. Znaš, išli smo i vraćali se. Ja sam tu na recepciji radila, počela sam na recepciji da radim i ponekad je trebalo da radim sa smenama jer je imalo mnogo ljudi. Mnogo, znaš, vreme rata, mnogo ljudi sam viđala, samo si loše stvari slušala i videla. Kada sam radila noćnu smenu, zajedno sa Dikijem, tu smo bili non stop i normalno tokom dana smo izlazili na teren da radimo, i tako.
Intervjuerka: A kada ste se vratili na Kosovo?
Anonimna 2 ALB: Ja sa Mimijem smo se prve vratile, da kažem… faktički svi ljudi su želeli da se što pre vrate, znaš onaj osećaj kada… onaj osećaj kada je bio 12. juna. Onaj najlepši osećaj na svetu, ko će prvi da se vrati. Granica je bila mala, nismo mogli da stanemo. Tako svi, bosi i goli. Ja sam se vratila sa UNHCR-om, bosi, goli, sa spaljenim i ne spaljenim kućama, sa članovima porodice i bez njih, jer su tih meseca mnoge države uzimale izbeglice, nismo mogli da stanemo u kampovima, i sad kako bi pomogli Makedonije, jer su Makedonci govorili… Vlada Makedonije je govorila ima mnogo ljudi, ne možemo da izdržimo. Svi su nasrnuli, cela Makedonija je postala albanska. Svaki grad, svaki ćošak, toliko da nas više i nisu voleli. Nikako nas nisu voleli od prvog dana ali počeli su posle da uzimaju, Amerika neke ljude, Holandija neke, znaš… na primer, jedan avion nedeljnom je išao za Holandiju, jedan avion nedeljom je išao za Pariz… onda smo se odatle raspoređivali… jedan avion… Ali oni su imali druge uslove. Oni centri za izbeglice su imali druge stanove, ne kao ovi kampovi sa ceradama UNHCR-a, improvizovani kampovi, ne ovakvi sa barakama, šatorima, znaš šatori. Znači, bila je veća površina zemljišta koja je bila, znaš kad izađeš iz zime sve blatnjavo, hvatalo se blato i nisi mogao da hodaš od blata. I znači u kampu, ti si ušao u šator, znaš šatore, a ne ovako. I na primer, ljudi su se gurali, tukli su se ko da upiše ime tu sa svojom porodicom. Govorili su odvedite me, samo nemojte ovde da me ostavite, odvedite me gde god hoćete. I onda su išli svugde na zapadu, u Evropi. I u Americi su išli, i Amerika je uzimala. Kanada je dosta uzela. Jer su govorili nemamo gde da se vratimo. Ali imalo je mnogih koji su govorili, ne. Ja ću da se vratim i tačka. Ne, ne, ti si odlično bila, mi kad smo se… iako smo mi znali gde se vraćamo, ali mi nismo bili jer su po gradovima manje štete pričinili, pogotovo po centrima grada, jer je imalo mnogo novinara. Na primer Mimi, Ambasada je bila sa Posmatračkom misijom na Kosovu, nije bila ambasada. Ali znaš, oni su bili samo Posmatračka misija ali nisu smeli da im otvaraju. Imali su neka vozila, neke hamere, Hamvi su ih zvali, veliki su bili. Pola auto pola džip, sve gvozdeno, vojnički. Obojili su ih narandžastom otvorenom bojom kako bi se videli od svuda da su Amerikanci. Posmatračka misija, dolazili su kao tokom dana. Oni su faktički noću spavali u Skoplje u tom hotelu ali tokom dana su dolazili u rat. U svim mestima Kosova su išli. Znači, ti si bio non-stop u ratu. Pričala je Mimi kako su ulazili po šumama, otvarali šatore tu u sred šume, jer je narod tokom dana mogao da siđe znaš, svi su se krili tako u tim zajednicama, te mase. Čim se smračilo, bežali su po šumama oni koji su na primer imali šume. Dugagjin nije imao šume. Mislim, oni koji su bili na ravnini, oni su tu boravili i ratovali su, Drenica i znaš, ratovali su na 200 metara svi. Imali su front između Albanaca OVK i ovi iz srpske vojske na 200 metara, znaš. Ali, imalo je i onih koji su imali neku vrstu male šume i noću su bežali u šumu, a danju su se spuštali u kuće, da spreme nešto da jedu, znaš, svi su bili sa malom decom. Ali, dešavalo se i da…
Intervjuerka: A da li se sećaš 12. juna kada si ušla, šta si videla po Kosovu, kako je izgledalo?
Anonimna 2 ALB: Sve opustošeno, sve pusto, semafori su radili. Veoma prazno mesto, ništa se nije kretalo, negde se osećao barut, neko mesto sam ostavila u lošem stanju… ali u stvari kad sam se vratila, još gore sam ga našla. Samo mi je bilo interesantno kad sam videla semafore, potpuna anarhija je bila kada su se vratili ljudi. Počeli su ljudi i izgubili su se, znači počeli su da ulaze po prodavnicama i da kradu, jer znaš svi su bili gladni. Prodavnice su bile prazne međutim, znaš, svašta su radili. Niko se nije zaustavljao na semaforu, vozila su bila u suprotnom smeru, svi su nekako postali… znaš, divlji. Ali tu je posle bio KFOR, i normalno oni su prvi ušli i mi posle KFOR-a smo ušli i oni su držali mesto. Patrolirali su non-stop i pokušavali su da drže neki red, znaš govorim za bezbednost.
Intervjuerka: Jesi našla kuću?
Anonimna 2 ALB: Da, našla sam komšije. Prvo sam otišla u moj stan, posle sam otišla kući kod tvoje bake. I kada sam otišla kod moje kuće, vrata su bila otvorena i normalno, stan je bio prazan, slomljen… ne, nije bio slomljen, slomili su vrata samo što su ušli i onda su sredili i tu su stavili dasku, jer je tu neko drugi ušao da stanuje. Faktički, dok su se razvijale borbe….
Intervjuerka: Tu je neko stanovao…
Anonimna 2 ALB: Srbija je slala ljude da se naselje u našu zemlju, znaš našu zemlju sa njima. Razumeš, kao ono sve neka bez veze politika. I u našem stanu su bili dva Srbina koja su živela tu, uzeli su svoje stvari, faktički prisvajali su albanske imovine kao da su to njihove i sad smo mi otišli, znaš, i više nikada nećemo da se vratimo na Kosovu. To je bio taj stil što se ovaj rat desio, da se mi iselimo i da se ne vratimo, a oni su unutar noći naselili tu i dovodili su ljude po našim kućama, sve gotovo, sve spremno.
Intervjuerka: Da li su odbili da izađu?
Anonimna 2 ALB: Ne, čim je KFOR ušao pobegli su svi ko pacovi. I ja vidim dve moje komšinice, kažem ja njima gde ste vi, nisu smele da govore. Kažu, vi ste sad došli sada mi moramo da izađemo. Ja im kažem, pa dobro izađite kao što smo mi izašli, idite probajte malo kako je. Vi ćete se vratiti u vaše mesto a mi smo izašli skroz napolju. Kažem im, niko nas nije voleo i doživite i vi malo da vidite kako je. Jer oni su bili iz Prištine, faktički one su bile moje komšinice od kad sam se rodila, a ne oni koji su došli tokom bombardovanja. Kako su smeli da ih dovedu, ne znam. Kako su smeli da dođu Srbi iz Srbije kao prvo. Ko zna odakle su ih sve doveli da dođu na Kosovu i da zauzmu stanove, kuće, znaš. Kako su smeli da dođu. Da kažu, kako su bre otišli u rat, tamo se ratuje, tamo se bombarduje a ti meni kažeš idi tamo napravi sebi dom. Koji to čovek ide za jednu kuću ili za stan i da rizikuje, da rizikuje svoj život.
Neko drugi: Naterali su i njih da dođu.
Anonimna 2 ALB: Ne, ne, jer niko ne može na silu da te pošalje.

Anonimna: Datume ne pamtim …
Intervjuerka: Nema veze, samo znači pre NATO bombardovanja je bio prvi pokušaj da pobegnete?
Anonimna: Prvi pokušaj je bio pre bombardovanja da nismo pobeli. Krenuli smo od toga, dakle počinje bombardovanje i drugi put, ajde bre neće da bombarduju. A bombardovanje, te eksplozije su bile užasne. Imala sam malog sina. Ne znam koliko je imao, 1 godinu i nešto, 1 godinu i 2-3 meseca. Mnogo sam se uplašila, mnogo, mnogo, mnogo. Počelo je bombardovanje, zatvorili smo se kući, onda smo sa ljudima, ne da se spojimo, kolona, znaš kako je bilo, krećemo sa kolonom. Imala sam nekoliko članova porodice sa sobom, imala sam i mlađeg brata. Stariji brat mi je bio u inostranstvu, kako ću roditelje da ostavim. Ali otišli smo, došli smo do stana jer nismo mogli da kontaktiramo. Telefonske linije su bile prekinute. I otišli smo, moji roditelji nisu došli. Otac mi je bio malo bolestan. Ne, kaže on, ovde mi je bolje nego da umrem na put, da me nađe nešto. Važno je uzmi mi sina skloni ga odavde. Ja sam uzela mlađeg brata, stariji je bio u inostranstvu, i krenuli smo.
Intervjuerka: Koliko automobila ste bili, koliko ste osoba otprilike bili kada ste napustili zajedno?
Anonimna: Pa sad, u svakom automobilu smo bili po 4-5. Samo naša porodica, plus ostali su imali takođe porodicu i sa komšijama, i svi zajedno, i oni su bili po 4-5 u autu. I tako smo krenuli. Ne znam kako smo izašli, ne znam kako smo krenuli sa 100 stresova, sa 100 strahova, bez odeće. Sve nešto malo, jer su nam rekli brže, pošto su nam Srbi bili komšije. Svi oko nas su bili Srbije sa kućama i nekako smo se plašili da nas ne prijave ili da nam ne uđu tokom noći, i tako smo brzo napustili. Koliko se mogu setiti, znam da smo izašli, krenuli smo. Kada smo stigli kod kružnog toka kod medicinske škole, tu su nas zaustavili paramilitarci.
Intervjuerka: U redu. Tu je bio prvi put jel da?
Anonimna: To je bio prvi put. Paramilitarci su bili po dva metra visoki. Ispred mene, ispred nas su zaustavili devera, a mi smo bili iza njega. Iza nas su bili ostali. Svekar je bio, njega su zaustavili u drugom pravcu kako je. Sad, kružni tok kako je da se ide, pređeš kružni tok i kreneš za autoput,, onda kod medicinske škole, njega su zaustavili baš kod medicinske škole – bio je veliki bunker. Bunker ili tenk, kako se to zove. Njega su poslali tamo, a nas ovamo. Zaustavili su devera i mi smo onda stali. Sve su nas u koloni zaustavili i sad čekamo šta će se desiti. Kada su… on je izašao iz auta, sigurno su mu rekli izađi, i tražili su mu novac. I mi ne znamo. Rekao mu je i mi sada samo gledamo iz auta, mi ne čujemo šta pričaju, ali pretpostavljamo, onda nam je posle rekao. I videli smo ga da je izašao iz auta i moja svekra je tu bila u autu, i izašla je iz auta i otvorila je… izgleda da su joj rekli da otvori gepek. On je otvorio i [govori srpski], znači sve pare šta imaš baci u gepek i kako bi oni mogli da uzmu novac. I on je tu bacio, sigurno samo ono šta je imao. Nakon što je tu bacio novac, sad da li je bacio pare ili su samo razgovarali ne znam, on je tu počeo da ga udara. Počeo je da ga udara boksovima. Sad, mi smo bili u kolima i znaš, samo smo čekali kada će da počnu i nas, samo smo gledali šta se dešava. Moj muž, suprug, hteo je da izađe i ja sam mu rekla, ne izlazi, ne izlazi jer će sad i na tebe da dođe red. Nemoj da izlaziš jer ćeš pogoršati situaciju još više. Jer ti ćeš da izađeš, pokušaćeš da ga odbraniš ali on može u tom trenutku da te upuca, ovako čekaj jer će doći red i na tebe. Ja sam sedela ispred, deca su bila pozadi i moj brat takođe. Deca plaču, deru se, plaše se.
Intervjuerka: I oni su to sve videli…
Anonimna: Da, da, da. Samo su oni bili mali, na primer, moj sin se ne seća ničega jer je imao 1 godinu i dva-tri meseca. A ćerka sve pamti jer je imala četiri i nešto godina. I onda, moja svekra nije videla događaj šta se desilo pozadi i sedela je u kolima, i nije se osvrnula da gleda. Ona je mislila da je njen sin izašao da razgovara, ali ne vidi ih šta se dešava. U jednom trenutku se okrenula, i kada je videla, onda je pokušavala kao da zaštiti sina. Toga se sećam kao da je danas bilo, kako su je uhvatili za glavu i naslonili je za auto, a ona jadna je imala novca u grudima, i sve šta je imala, dala im je, samo da joj puste sina. I kada je ona izvadila novac, kada su oni to videli, u tom trenutku su mu rekli ajde i uhvatili su moju svekru za glavu i na silu su je ubacili u auto, ali su je posle oslobodili i onda je moj dever ušao u auto. Onda je došao red na nas. Ali kada je došao kod nas, kaže mom suprugu [priča srpski], kao, šta čekaš, izađi. I on izađe, ja sam se tresla. A on mi je dao sumu novca pre nego što su oni stigli. Reče on meni, drži ovaj novac jer se ne zna, mogu da nas odvoje i da se više ne vidimo. Nemoj meni da daješ novac jer gde god tebe slali i ja ću za tobom. Ali on mi je rekao, neće nas podeliti, ti sa decom nege drugde a ja negde drugde. Ja sam mu rekla ne, ja ne prihvatam. Kaže on meni, uzmi i stavio mi je u kutiji, govorio mi je drži to jer se ne zna kako će biti. I ostavio mi je taj novac i izašao iz auta. Čim je izašao iz auta, sa kundakom mitraljeza, ili kako se to zove, mitraljezom je počeo da ga udara u glavu, bum-bum, i bacio ga na zemlju. Sreća što je on govorio u tom trenutku čovek ne oseća ništa ni da te osakati, ne osećaš ni bol ni ništa, izgleda od straha. Kada su ga bacili, on je odmah ustao, on ga je ponovo udario u glavu. Iskrvavio mu je glavu, iscepao mu je glavu sve. On je izašao… mislim ponovo ga udario i on je ponovo ustao. Da li je sad razgovarao sa njima ne znam, a jedan od njih je ušao kod mene u auto. Znači, ja sam sedela u moju stolicu i on je… sada ovaj policajac, sećam se njegovog lica ko da je danas bilo, imao je plave oči, kapu i ušao je automatom u auto i seo na mesto mog muža i uperio mi je cev ovde. Kaže, ti [priča srpski] daj sve što imaš. A ja, možda je smešno ali, od stresa mi je desna ruka i leva noga skakala ovako, i ja nisam mogla da stavim ruku u džep kako bi uzela novac da mu dam. I brat mi kaže, daj mu. Ja mu sad dajem, a nisam okretala glavu. Ja mu kažem da ću mu, ali ne mogu jer mi se mnogo trese ruka i ne mogu da je stavim u džep. Ovako mi se tresla ruka i noga. Nikada to neću zaboraviti. I kada sam izvukla novac i dok sam mu dala, nisam okretala glavu [priča srpski], znači ja ti kažem pare, a ja mu kažem nemam više. Kada sam mu rekla da nemam, on je to razumeo da su samo te pare, jer ja sam mu dala ovako ovijene kao od lekova, i kada sam mu rekla da nemam, on je tada razumeo da je novac bio unutar i jer je prvo mislio da se šalim i da mu dajem samo neku kutiju. Ko zna šta je mislio taj idiot. Kada sam mu rekla [priča srpski], moj brati pozadi mi kaže, samo sam čekao momenat da ti nešto ne uradi, da te ne zadirkuje ili nešto. Ja bih tu odreagovao. A da je on odreagovao, on bi nas tu streljao sve. I ja mu kažem, on ništa, ćuti. On samo gleda i ja sam mu rekla ćuti-ćuti, ne reaguj. Uzeo je novac i izašao je. Uzeo je sve što je imalo i izašao je. Onda kaže mom suprugu [priča srpski], uđi u auto i psuje ga, jer ti deca plaču. Uđe on u auto i tako se isto desilo i sa kolima iza nas. Ali ne, onima pozadi su samo novac uzimali. Moj svekar tamo s druge strane, i on je pojeo neke šuteve i onda su nas pustili. Ne, ušao je u auto i sada čekamo. Nisam znala ništa, samo kad su počeli gvozdenom šipkom da lome stakla od kola. Dakle, kako smo bili u kolima, on je šipkom udarao stakla bum-bum, dok nije slomio sva stakla kola, i ja sam se samo drala i govorila bratu da se pokriju. Da pokrije oči deci jer neko staklo može da im uđe i da oslepe. Govorila sam samo… drži decu i nemoj… čuvaj oči. On kaže meni, da, da, držim ih. Ćerka je mnogo plakala i sin takođe, ali je ćerka možda bila starija i mnogo se traumatizovala. Toliko mnogo se traumatizovala da, kada smo se vratili na Kosovo, jedva smo je ubacili u Kosovo jer je celo vreme mislila da ćemo proći ponovo pored njih. I onda će nam slomiti stakla od kola. Bilo je hladno, i mi ajde sad kao krenuli smo tako. Sva stakla su bila slomljena, duvalo je. Kada smo stigli kod Lapljeg Sela, tu je bila redovna vojska. Nisu bili paramilitarci već redovna vojska i kada su nas videli, pitaju nas gde ste krenuli ovako. Srpski su govorili, a mi nismo znali šta da im kažemo. Idemo negde, krenuli smo negde ali ne znamo gde. Ne kaže, vratite se nazad, ovako ne smete da putujete. Gde da se vratimo; i vratiše nas. Kada smo se vratili razdvojili smo se, jer su nam sada govorili da ne smemo da spavamo kući, tako da smo se razdvojili. Ja sam otišla da spavam kod nekih daljih rođaka, moj dever negde drugde, svekar i svekrva negde drugde i tako smo se razdvojili kako bi spavali malo i kako bi sutradan videli šta da radimo. Odspavali smo tu jednu noć jedva, sutradan smo ustali. Tu gde sam ja bila kod te porodice, došao je jedan rođak njihov i rekao im je da napuste kuću. Pod hitno da večeras krenu jer će večeras da ulaze po kućama. Ja tu gde sam bila, krenuli smo sa njima. Sad ja više nisam imala informacije za druge, a ni za moje roditelje nisam imala informacije jer kada sam ja otišla, kad smo krenuli gde su nas maltretirali, ja sam uzela brata sa sobom i onda ne znam kako je moja majka čula da su nas maltretirali… ah ne, jer kad smo se vratili, ja sam vratila mog brata kući. Kada nas je redovna vojska vratila, ja sam odvela brata kući i samo smo ga ostavili kod parginga, on je otišao kod kuće i rekao im je šta se desilo, i onda ja više ništa nisam znala za moje roditelje. Onda je moja majka tako, saznajući, pokušavajući da sazna više za nas, nismo imali više kontakta. Kako je posle shvatila, ne znam… ne, znala je od brata. Onda je došla tamo kod kuće, kod naše kuće, videla da je kuća prazna i da niko nije tu. Onda nas je ona celo vreme tražila, i gledala gde smo mogli da odemo. U međuvremenu, sutradan ili prekosutra, izbace oni moje roditelje i stana i ne znam gde su otišli. Prespavali su jednu noć kod strica… onda je u međuvremenu moja majka izašla da me traži. Dok je moja mama došla kući da me traži, oni su došli i izbacili mog oca i brata iz stana. Onda, kad se moja majka vratila nije našla ni oca ni brata, i nije znala gde joj je muž i sin, ni ćerka. Bio je haos. Onda po drugi put… krenuli smo nekako, ne znam ni ja, nismo ni kola imali. Kola smo ostavili tako slomljena kod garaže, čime da krenemo. Onda smo se skupili sa nekim komšijama, oni su bili muž i žena i ćerka i sin, četvoro. Kola su bila mnogo mala, i ne sećam se koji tip, plus i ja sam bila sa dvoje dece – osmoro u kola ko kokošinjac. Krenuli smo za Makedoniju. Moj dever i on je tako krenuo ne znam s kim. On je izgleda sa mojom svekrom i svekrvom jer kola od svekra nisu slomili, samo su naša kola i kola od devera slomili. I dever sa svekrom dakle, porodica, ušli su u auto. Dever i jetrva i dvoje dece sa mojim svekrima, a mi smo ušli u auto sa komšijama tu koje smo imali ulicu ispod, i krenuli smo za Tetovo, ako se ne varam. Ne, krenuli smo za Makedoniju, drugi put je bio to… ne drugi put, kada smo krenuli, krenuli smo samo ja sam krenula sa tom rodbinom onih gde smo spavali te noći, ali smo se vratili. Kod granice sa Tetovom, tu smo čekali mnogo, skoro cele noći smo ostali po kolima. Nismo mogli da pređemo granicu i vratili smo se u Prištinu. To je onda bio treći put kada smo krenuli sa svekrima, deverom… to je bio treći put kada smo krenuli sa dva kola – sa njihovim kolima i našim, mi naše nismo imali ali sa komšijinim. I onda smo čekali u Elez Han. Stigli smo do Elez Hana. Moja svekra je već bila šest dana bez dijalize, njoj je počelo da se pogoršava zdravstveno stanje i kolona je bila prevelika. Kada smo stigli tu, kolona je bila tolika da su ljudi čekali po nedelju dana, dve nedelje. Svi su ulazili po kućama u Elez Hanu da spremaju hranu, ko je bio sa malom decom, ulazili su jer kolona uopšte nije mrdala. Blokirali su je kako niko ne bi prolazio. I čekali smo koliko smo čekali, otišao je dever peške i hodao je ne znam koliko kilometara do granice. Peške je otišao da porazgovara sa pukovnikom ili sa nekim tu da mu kaže da svakako mora da barem svekre puste jer joj se pogoršalo stanje i treba da ide da uđe u dijalizu u Skoplje. I on ne znam koliko kilometara je hodao kako bi stigao da Elez Hana jer je bila kolona. I mi smo tu čekali u red, i onda je moj dever sa jednim njihovim pukovnikom i kolima došao i rekao uđite po kolima, samo u kola mog svekrva, samo njih dvoje su prešli granicu. Otišli su kolima do granice i onda su prešli granicu peške, a mi smo ostali u koloni. Ali nismo ostali u toj velikoj koloni zbog svekrve, jer su nas približili kolima do bliže granici ali je hteo… oni su prešli granicu peške i tu smo im mahali i pozdravljali, u ruke Boga, jer nije se znalo da li ćemo se videti, da li ćemo preći granicu ili će nas vratiti nazad. Ali Bog je hteo, čim su oni prešli granicu peške, tu ih je uzeo taksi i ne znam kako su otišli u Skoplje, jer joj se njoj pogoršalo stanje, a mi posle da li smo prešli granicu… u tom trenutku nije imalo mnogo sati nisu bila u pitanju, i kada je došao nalog da nas puste, ali da nas puste celu kolonu a ne tako po deset auta, i u prvih deset auta smo bili mi i prešli smo granicu, i smestili smo se u Veleš. Moji svekri su bili u Skoplje, nismo znali šta se desilo. Onda su moj muž i dever otišli u Skoplje da vide šta se desilo sa njima, i to je to. Mi smo se smestili u Veleš kod nekih bližnjih mog svekra, tu smo boravili…
Intervjuerka: Koliko ste boravili tu?
Anonimna: Pa, ako smo izašli na početku aprila, dakle, april, maj, jun – dva i po meseca. Dva i po meseca jer kad se Priština oslobodila 18 ili 12, tog dana smo, ili sutradan, ne sećam se sigurno. Ili tog dana ili sutradan moj suprug se odmah vratio na Kosovo. Mi smo svi ostali tu. On je rekao, idem da vidim u kakvom stanju nam je kuća i tako. Da li imamo gde da se vratimo, da vidim da spremim teren. Ali srećom kuću niko nije dirao. Dali smo ključ komšijama. Imalo je mnogo hrane i rekli smo im šta god da imate potrebe, možete da odete da se snabdete i da uzmete… i našli smo kuću kako smo je ostavili. Ništa nije falilo, pa i da je falilo, koga je zanimalo. Važno je bilo da imamo gde da stavimo glavu. Onda smo se i mi vratili nakon nekog vremena, ne znam tačno. Ali i mi smo se brzo vratili, možda nakon 2-3 dana. I kada smo se vraćali, ja sam imala problema sa ćerkom jer se ona plašila i govorila da neće da se vraća. Neću jer će policija da nas zadrže do kasno. Ako bi nas saobraćajni radar zaustavio ili policija, ona bi odmah plakala. Pokušavali smo da joj kažemo da nisu oni više tu i da je gotovo, više nema ništa. „Ne, ne, policija, policija“. Dakle, i u saobraćaju kad su nas zaustavljali zbog brzine ili zbog neke greške, ona je plakala. Mesecima nije mogla da dođe pri sebi. Ja tada nisam znala da je odvedem kod nekog psihologa ili nešto. Nismo znali da je bila mnogo traumatizovana. A sin nije, jer je imao godinu i dva-tri meseca. Ne seća se događaja, a ona je bila jako loše, ćerka.
Intervjuerka: Hvala vam puno!

Intervjuerka: Počinimo pre bombardovanja. Time, čime ste uspeli da izađete iz kuće? Gde ste bili? S kime ste bili? Koliko godina ste imali?
Afjete Bashota: Pre bombardovanja smo bili kod kuće. Spremili smo se, uzeli smo hranu kako bi smo više imali kod kuće, tako. I kada je počelo bombardovanje, ni sinovi ni Nurija nisu hteli da napuste kuću. Nakon dva-tri dana, odlučili su da napuste kuću, da odemo ja i Nurija kod sest… kod Drite, kod druge sestre. Sinovi da odu kod Bese sa ženama, i Vesa je imala tri i po godina. Nakon… dva dana smo ostali tu. Drita je imala kuću preko puta bolnice. I kada smo ustali ujutro, u utorak ujutru, otišli smo u nedelju i vidimo u utorak ujutru od Velanije kako… kolona ljudi kako beže i koje su izbacili iz kuća. Tu se nalazio i Skender Berisha sa suprugom. On je bio kolega sa Nurijom u fakultetu, a žena mu je bila lekarka. I kažem ja Nuriji: jao vivi, kažem ja, Skender sa Dritom, torbu u ruke i idu… vode ih gore prema Veterniku. Uzmem ja decu na telefon i kažem im, sine i mi idemo sa vama. Stvarno? Evo dolazimo da vas pokupimo. Mi smo imali Fiat Uno, sedmoro u tom automobilu, zamisli. I tako krenemo mi. Oni su bili krenuli dan ranije, zaustavili su ih kod Slovenije sporta prekoputa, izvukli su ih napolje, prekontrolisali i sa automatskim puškama skoro u grudi Shkelzena i Gencija. Oni su imali kola sa beogradskim registarskim tablicama jer su radili za Jevrejima. Bili su dva braća oni koji su nam bili kućni prijatelji i radili su u jednoj firmi. Na kraju su ih pustili. Tako da su oni odlučili da krenu, i došli su i uzeli nas. Mi smo dali Driti ključeve od kuće. Rekla sam joj, odnesi Besi ključeve, i mi smo nastavili put. Do Kačanika smo prošli kroz one tunele i sve je bilo u redu. Otišli smo na najbolji mogući način.
Intervjuerka: A jeli bilo vojske na putu?
Afjete Bashota: Kako nije. Kada smo stigli tamo…
Intervjuerka: A zar vas nisu zaustavili?
Afjete Bashota: … uhvat… ne. Kada smo stigli uveče, smračilo se jer je kolona stala i nije se više kretala i onda smo tako ostali u kolima. Govorili su da se vojska približava. Ovi srpski vojnici, podrazumeva se da su bili svakakvi paramilitarci. Na sreću, prijatelj mojih sinova je video Shkelzena i Gencija i kaže im vidite, mi kola, idemo dole kolima, hoćemo da ostavimo kola kod Fabrike cimenta. Dođite i dovedite auto tu jer hoćemo peške da idemo. Ne želimo da uzmemo kola sa sobom. On apotekar… ovaj, stomatolog je bio. Ne sećam mu se imena. I tako sinovi se na brzaka popnu u auto. Vozili su… nisu bili daleko od te Fabrike cimenta. I tu smo stigli, a kada smo stigli, kažu Shkelzen i Genc: majko, oče mi smo odlučili da izađemo peške. Nuri mi kaže, idi i ti. Ja njemu kažem, da te ostavim samog, daleko od toga. Nas dvoje ostajemo ovde, kako god da je napisano. Daj bože da se oni spase i izađu. A za nas… da vidimo kako ćemo preživeti ovo… ovu situaciju. Seo je Genc na zid fabrike i počeo je da plače. Jer nismo znali, razdvajamo se možda zauvek jer nismo znali šta nam život donosi. I tako, oni izađoše a mi sedam dana na granici. Ali, bilo je interesantno…
Intervjuerka: Vi ste ostali u kolima?
Afjete Bashota: Mi ostadosmo u kola. Nakon nekoliko dana, vidim ja suprugu Musa Limanija. Ona je krenula peške, Mybezen se zove. Otvorim ja prozor i kažem gde ćeš? Kaže izlazim na granicu. Pitam ja nju, jel možeš da hodaš, da stojiš na noge? Jer i ona je… bole je noge. Kažem … kaže ona Musu sam ostavila u Prištini, jer je on bio u Rambujeu. Kaže, deca su mi u Tetovu. Bila sam u kolima jednog Musinog prijatelja ali tako teški oni, i muž i žena, on onakav… i nisam mogla da ih trpim i krenula sam da… Uđi, kažem ja njoj. Ako je sudbina da mi izađemo, izaći ćeš i ti, ako ne, vratićemo se svo troje i nemamo šta da radimo. I tako ona je sela u kola tu pozadi. Posle, kako me je blagosiljala ali, moja je prijateljica znaš. I ti, Rita…
Intervjuerka: A jeste li imali hrane, tetka…
Afjete Bashota: Hranu su donosili povremeno. Neko mleko, hleb i tako. Ali, inače ove žene kakve su, iz sela. Sve one kuće koje su bile preko puta u Elez Hanu, išle su i spremale i sve što su imali po frižiderima su uzimale. Sve to u redu, ali, da uzmeš i odeću i to… to je bilo mnog… neprihvatljivo. I tako sad, jednog dana sa Bezanom… Mybesenom, ona mi kaže ajmo i mi tamo da spremimo nešto. Ajde, prihvatim ja i odem. One tamo se svađaju, ne ja sam došla ranije, ne ti, ne ono. Znaš šta, kažem ja, pusti to sve. Ajde, vraćamo se nazad. Bolje da crknem od gladi nego da se tu guram sa svakakvim ženama. I vratili smo se. Ali, suprotno nas, bio je jedan čovek sa Fićom. On je imao ženu i dvoje dece. I on je Rita, izgleda radio u ovim… u bezbednosnim organima jer je bio mnogo informisan. I povremeno je ulazio u kola i razgovarao je sa Nurijom. On je znao kako su ubili Rexhai Suroija, mnogo je, mnogo… profesore, koliko možeš ne izlazi da se izlažeš jer si mnogo… ovde je mnogo opasno, u kakvom stanju smo. A njegova žena je išla i spremala hranu, donosila je i nama. Parče hleba sa nečim ili tako nešto. Živi čovek svakako. Stvarno čovek živi kako mu se da. Nakon sedam dana, vratili su sve nazad.
Intervjuerka: Sva kola?
Afjete Bashota: Kola, ti koji su bili na tom platou Fabrike cimenta, a ne u Blace. Već, ove na platou koji su bili kolima, hiljade kola, sve su ih vratili nazad. Mi smo na sreću imali beogradske tablice. Nurija je bio mnogo snalažljiv. Ode on i porazgovara sa jednim milicajcem… policajcem tu kod carine, i kaže mu: ja sam krenuo službeno. Kaže mu on, ova masa ljudi me je zatekla na putu. Stoga, ne prihvatam da se vraćam jer nemam gde da odem. I oni stvarno, srećom, taj policajac koji je bio tu, dao nam je nalog da prođemo. Četiri kola sve. A ovaj što je bio pored nas, ovaj sa Fićom, kada su došli da ga vrate kaže on, ne ja nemam ključeve. Uzeo mi je sin kaže, izašao je i nemam kako da vozim. Mnogo je bio snalažljiv, njega je život tako naučio. Nakon nedelju dana, mi smo četiri dana… četiri automobila celu noć bili ispred carine tu. Bio je Hysen Badivuku sa suprugom, sa Pranverom, Violeta Pufja, Hajro Ulčinaku sa suprugom, mi i ne znam ko drugi. I jedna žena, Rita, iz planina, Albanka. Ona izađe i kaže policajcima: ako me vratite nazad kaže, ja ću se ubiti ovde. Moja deca su u Makedoniji, stoga ne prihvatam da se vratim nazad. Nakon četiri dana otvorili su rampe, oslobodili nam put i izašli smo u neutralnom delu. Kada smo izašli tu, sinovi koliko su mogli, tražili su veze. Oni mladi sa telefonima, jer mi telefon nismo imali. Mama i tata, učinite sve što je moguće jer mi nemamo kako da izađemo tuda. Mi smo ko zna koliko pozadi, nemamo kuda, samo da letimo jer nemamo kuda da odemo. Kada smo izašli u toj neutralnoj zoni, šta da vidiš tu u Blace užas. Jedan prijatelj Saliha… Bože, bio je onakav… popeli su tu u Blace u red da ih pošalju do granice. On se približi a Esat Meka mi kaže, Afjete, gde je Salih? Ja mu kažem, Saliha sam ostavila u Prištini. Nemoj… za brata. On kaže, jao šta si mi rekla. I tako, nakon nekog vremena, zet te kuće gde smo išli bio je poslanik u skupštini Makedonije, Sefedin Aruni. I deca su mu javila. I on je onda došao sa jednim oficirom i uzeo nas je. Čak kad smo stigli na granici kaže on Nuriji: profesore daj meni volan, jer ste se umorili. Ja ću da vozim. Tako da, kad smo stigli na granici, bez problema su nas pustili. On je vozio do Gostivara. Kada smo stigli u Gostivar, imali su kuću u centru Gostivara, preko puta…
Intervjuerka: A vi, jeste li prethodno našli kuću? Jer su ostale izbeglice slali početno po džamijama.
Afjete Bashota: Ne, ne, mi smo prethodno imali, jer ovaj… stuidenti Nurije, dvoje braće su nam ponudili kuću. Imali smo i sinove… oni su otišli pre nas. I oni su otišli tamo, smestili su se i pričaju kad su stigli, kažu kako nas je dočekala gospođa Mejrem, majka tog studenta, ovih studenata. Kaže, kada smo ustali ujutro u to… ušli smo prvo, okupali se očistili i… kuća sa nekoliko soba. Sinovi svoje posebne sobe, dole veliki salon sa kuhinjom. Gospođa Mejrem je imala svoju sobu, sve u redu i na nivou. I ona je čak izašla… jel je bila ulica i u sred ulice nas je dočekala. Ja sam počela da plačem, toliko sam se dirnula. Ona nama, ajde dobrodošli. Mnogo smo se obradovali što ste došli jer su se deca zabrinuli mnogo i koliko su već na granici i tako, i tu smo boravili tri meseci. Od… april je bio kada smo krenuli, jer je u martu počelo bombardovanje, april, maj, jun. Mi smo se onda prvi i vratili. Tu smo bili kao u našoj kući. Imali smo novca sa sobom, izlazili smo i snabdevali se. Preko puta nam je bila pijaca. Često je ona iz svog zamrzivača vadila meso, povrće i šta je imala i kaže izvoli uzmi, nemoj da ideš da kupuješ, evo gde imam ja. Zvale su nas komšije, rodbina na čaj i na… tako, njene ćerke… Nuriju su zvali svoji studenti. Rita, kad su čuli da je u Gostivaru veruj, dolazili prehrambenim paketima i donosili su nam. Profesore, šta ste vi učinili za nas, mi nikada ne možemo da vam vratimo. Jer da nije bio taj Univerzitet u Prištini, mi bi danas ostali bez školovanja, bez fakulteta. Zvali su nas po svojim kućama, na večere, i trudili su se za sve. Nurija je imao školskog prijatelja, iz učitelj… iz gimnazije ovde u Prištini, gospodin Ilmija. Celi Gostivar ga je zvao učitelj Ilmija. On je bio veoma pažljiv, i imao je jednog svog prijatelja stomatologa. Neki Selman Tusha, gospodin čovek Rita, prekomerno. On je svakoga dana dolazio i zvao Nuriju da izađu zajedno. Ja sam ga zadirkivala i govorila mu, gospodine Ilmija, kakav vam je to običaj ovde samo muškarci izlazite a žene ne uzimate sa sobom. Dobro, dobro gospođo, i vi ćete. Rita, svaki put kad je dolazio, nikada nije dolazio praznih ruku. Jer je Vesa izlazila na tom trgu tu, u naselju i… igrala se sa decom. On bi donosio kesu bombona, štapiće, smoki, šta god mu je palo napamet. Kad, jedan dan dolazi i izađem ja, vidim zvoni zvono a on tu. Evo kaže, gospođo Afiete ovih 100 evra za Vesu. Nemoj kažem. Mnogo su voleli Vesu, previše. Dao mi je kaže Selman, za ovog stomatologa, prijatelja. Ja mu kažem, nije potreba gospodine Ilmija jer mi imamo novca. I mi… nismo vama doneli novac već Vesi. Jedva sam uzela. Kada sam uzela, kažem Shkelzenu i Gentijanu, znate šta? Uzmite ovaj novac i idite kupite šta joj je potrebno, jer je počelo vreme da se poboljšava a bila je sa zimskom odećom, sa onim… i odu oni kupe sve što joj je trebalo sa tim novcem. Tako da, stvarno smo tu bili nešto… plus ovaj dečko iz Amerike, poslao nam je poštom jedan paket. Nuriji komplet sako, meni takođe, snajkama, deci, Vesi i svima. I još čuvam neko njegove stvari. Dosta sam Nurijine odeće darovala, a to sam sačuvala jer su mnogo dobre, prekomerno.
Intervjuerka: Da li se sećate kako ste doneli odluku da se vratite kad se završio rat?
Afjete Bashota: Odluku, u trenutku mu je rekao… u trenutku. Kada smo videli da su počeli i… da su počeli rafali oko naselja, otišli smo i ušli, što ti kažeš u podrum. Mi imamo tu put kod nafte, imamo kaldaju za naftu, tu smo otišli i sakrili smo se svi zbog straha da nam ne uđu u kuću.
Intervjuerka: Aha, ne ja sam mislila iz Gostivara da se vratite na Kosovo?
Afjete Bashota: Iz Gostivara, ja i Nurija smo se vratili ranije. Odmah nakon što su završili to u Kumanovu, koju su učinili devetog… Kumanovski sporazum 9. juna. Mi smo odlučili da se vratimo autobusom. Njima smo ostavili auto. Oni su onda, nakon dve nedelje, ne znam bogami tačno, nakon nedelju ili dve, jedno deset dana svakako. Oni su se onda vratili sa svojim ženama i Merita je bila trudna sa Arianom. Čak sam govorila i gospođi Mejremi, kažem ja njoj, joj gospođo Mejreme da ne ostanemo ovde pa da se ona porodi, snaja ima da se porodi. A ona kaže, pa šta fali? Ovde ćemo da joj održimo babine i zvaćemo… ma da, da i ja joj tako kažem. Oni tu svadbe prave sa po 1.000 ljudi, ti Rita. Nešto nenormalno, kako da kažem. I ja i Nurija smo se vratili. Na sreću, našli smo kuću kako smo je ostavili. Besa je sa Meritinom majkom došla svakog drugog ili trećeg dana i uzimali su hranu, šta im je bilo potrebno. Jer smo im rekli, dok smo bili u Gostivaru. Besin sin, Mustafa, imao je kancelariju tamo prema Dardaniji, prema Bil Klintonu, kako da objasnim, Ulpiana ili.. i išao je kontinuirano tu i informisao nas je telefonom. I mnogo njih, ko je imao potrebe, išli su ponekad jer je linija radila iz njegove kancelarije. I sa internetom, sa internetom. Internet jer su oni dali sinovima jedan onaj… vrag, kompjuter. I dobijali smo vesti preko Mustafe, za sve.
Intervjuerka: I imala si kontakta i sa sestrama i bratom koje si ostavila ovde?
Afjete Bashota: Da, da. Brat u stanu, sav okružen parlamen… paramilitarcima i… čak je… sad ću da ti kažem ko… kaže došao je i zamolili smo Saliha da nam da ćerku… u Gostivaru sam se tamo srela, kaže nije nam dao. Rekao mi je ne, kako je sa nama, neka ostane ovde. A ova kako… sad ne mogu da se setim. Neko blizak sa Salihom, što su radili zajedno i tako. Tako da, oni su bili pod velikim rizikom. Salih 40. dana nije izašao iz kuće. Ukočio se skroz. A Besa je jača, sa onim… Drita se ojačala jer je i ona bila plašljivija. Idi proveri kuću ženi, jedna koja je, a drugoj ne. Kod Bese je boravila.
Intervjuerka: Vi niste imali neku štetu? Ni kod kuće, ni…*
Afjete Bashota: Ne, na sreću ne. Ne, na sreću ne. Ali oni su bili pokušali sa onim. Jer su se videle noge kako su udarali. Ali Nurija je postavio neke drvene stubove na vrata. I na ćošak na obe strane, i na onim malim vratima dole koje imamo prema dvorištu. I videlo se da su to šutirali. Hteli su da otvore ali nisu mogli. Inače, roletne smo na sreću sredili i bile su zatvorene. Takođe smo imali sreće, i malo su kuća pokvarili u našem naselju, mnogo malo. Dve, tri kuće su spalili a ostale su bile kako smo ih ostavili. Oni su govorili… razgovarali su međusobno da podele ko će koju kuću bolju da je uzme, sa…
Intervjuerka: Aha, oni su čuvali?
Afjete Bashota: Da, da. Dole je bila ona od Orana i Behlula i ovog Amir Aganija koje su bile oštećene. Ne sve spaljene ali znatno oštećene, porušene. A ovamo u našem naselju gore, ne, ne, ne.
Intervjuerka: Hvala Vam puno!
Afjete Bashota: Nema na čemu. Doživljaji…

Intervjuerka: Počnimo malo da govorimo od Majke Tereze. Radili ste u Majki Terezi.
Shqipe Kumanova: 3 godine možda…
Intervjuerka: 3 godina. Kako je funkcionisala Majka Tereza? Zašto je otvorena?
Shqipe Kumanova: Majka Tereza je otvorena zbog zatvaranja naših lekarskih institucija, većine institucija. Izbačeni su sa posla nastavnici, najbolji lekari. Dakle izbačeni su bili i onda je narod trebao nešto da preduzme. Da otvori nešto. I prvo je otvoreno malo nešto samo za decu, a onda je otvorena soba. Nakon toga, otvorena je mogućnost… veća zgrada. Šaban ili ne znam, Šaban su ga zvali, Šaban ne znam ko, on je dao celu kuću. Mi sa decom smo bili dole, imali smo decu od 1 godine, od novorođenčeta do uzrasta od 7-8 godina jedna soba. Drugi pedijatar je bio do 15 godina, gore je bila pulmologija, internista. Imali smo i… onda je polako godinama otvorena i hirurgija. Otvorena je i ginekologija. Radili su ginekolozi dobrovoljci. Porađanja, veliki broj porađanja je vršen u Majci Terezi. I ne zato što smo se više plašili oni da dođu ovde, jer ovde su primali Albance, razumeš, mi smo se plašili šta može Srbin da ti učini tokom porađanja. I hirurgija i to, nije da te nisu primali, ali strah naroda kako da legneš u bolnici kod Srbina. I bili smo prisiljeni da otvorimo Majku Terezu. Dakle, za 3 godine tu sam radila u opštem… Dakle, radila sam i sa decom i sa odraslima. To je bilo odmah nakon mog diplomiranja jer nismo imali gde da završimo praksu. A praksa je neophodna, iskustvo. To nema nikakvu cenu jer ni cent nismo uzeli za 3 godine. Nikada nijedan cent nas nije plaćala Majka Tereza. Samo možemo da kažemo da smo dobili iskustvo tu u Majci Terezi. A uslovi su onda počeli da se poboljšavaju, lekovi su se popunjavali, sve ono što je bilo potrebno. Stranci su nam donosili šleperima. Onda, ne samo to već i hrana za narod. Delila se i hrana. Brašno i svo to dobro, mleko, ulje. Dolazili su iz vani i porodice u potrebi su dolazile i snabdevale tim stvarima, i tako.
Intervjuerka: Ajmo da nastavimo malo kod Jašarijevih, kada je počelo pogoršanje situacije, taman rat.
Shqipe Kumanova: A to je stvarno mnogo teško bilo, kad smo čuli, taj dan je bio katastrofa. Kad smo čuli da su Jašarijevi požrtvovani sa 50. članova porodice. To je bilo veoma depresivno, kao da nam je izgubilo nadu. Ta situacija nas je učinila beznadežnim. Tako, ne znam šta drugo da kažem.
Intervjuerka: A kako pamtiš početak bombardovanja?
Shqipe Kumanova: Početak bombardovanja je bio veoma težak. Svi smo slušali radio, gledali televizor, šta će da se desi. Da li će da počnu da gađaju ili ne. I sećam se te prve večeri bombardovanja, čule su se detonacije, bili smo uplašeni. Jednostavno, bez nade. Ona gađa, ali šta će nama Srbi ovde da rade. On bombarduje Srbina ali plašili smo se sad će on da uđe po kućama i da nas siluje i… i trajalo je to bombardovanje nakon 24 marta. Dana 6 aprila ja sam izašla u Blace.
Intervjuerka: A, iz Blaca…
Shqipe Kumanova: Dakle, 31. mart ili 1 april jedno šest dana smo boravili sa svima i jedno četiri dana sa majkom. Verovatno je bio 31. mart.
Intervjuerka: A kako ste doneli odluku da pobegnete?
Shqipe Kumanova: Odluku smo doneli kad smo videli fluks vozila, jer mi nismo… a policija nam nije ušla, ti Rita. Ne policija nije… ali videli smo znaš, svadba, vhuu, vhuu, vhu,, ajde na brzaka, tap, tap, tap…
Intervjuerka: Šta ste poneli sa sobom?
Shqipe Kumanova: Pa to što sam ti rekla, najosnovnije stvari.
Intervjuerka: Koje su to najosnovnije stvari?
Shqipe Kumanova: Pa rekla sam ti, ja sam bila zbunjena a to su sve sredili majka sa snajom. Majka sa Dianom, sve te stvari. Ja nisam znala. Dakle posteljine, pelene, mokre maramice, benkice, odeću za bebe, pelene sam rekla, jel da. Nešto prehrambenih stvari šta je videla snaja da vredi uzeti i može se uzeti. Onda našu odeću. Neke trenerke, šta je mogla da stavi u torbu veliku i tako…
Intervjuerka: Vi ste krenuli sa dva auta…
Shqipe Kumanova: Dva auta, da. Dva auta smo bili.
Intervjuerka: Kako ste bili smešteni po kolima, jel bilo usko?
Shqipe Kumanova: Pa bilo je usko. Da, da, bilo je…
Intervjuerka: Jer mnogo članova…
Shqipe Kumanova: Mnogo članova. Sigurno da smo bili usko. Ali kratko znaš, što kažu što uže to je šire. Mi smo brinuli samo kako da pobegnemo.
Intervjuerka: Onda ste ostali u Elez Hanu…
Shqipe Kumanova: U Elez Hanu. To mu dođe 6 dana. 5 noći i 6 dana. 6 aprila, tako nešto, dakle ne…
Intervjuerka: Pomenuli ste da je prve noći imalo mnogo paramilitaraca…
Shqipe Kumanova: Prvog dana kada smo stigli. Sećam se dana kada su nas postavili u kolonu da čekamo blizu 2-3 kilometara, blizu Elez Hana, Blaca, graničnog prelaza. Dakle, postavili smo se u kolonu od 5-6 kilometara, 10 kilometara, ne znam tačno. Ali mi smo bili 1 kilometar ili 2 blizu granice. I tu smo se smestili i defilirali su automobili sa naoružanim paramilitarcima, maskiranim i nisu dozvoljavali da izlazimo iz vozila. Dakle, primoravali su nas da uđemo i na silu su nam zatvarali vrata. Dešavali su da ljudi ozlede ekstremitete ruku, nogu, jer ti je zatvarao vrata na silu – uđi, zatvori vrata. I ti paramilitarci su bili tu. Onda su počeli avioni da…
***
Intervjuerka: Zatvarali su vam vrata na silu…
Shqipe Kumanova: Na silu…
Intervjuerka: A onda drugih dana?
Shqipe Kumanova: Drugih dana ne. Možda i jeste ali ne sećam se. Nisam imala taj strah jer su počeli i avioni da lete i mi smo slušali, imali smo i radio po automobilima, da nas Amerika i drugi saveznici brane. Žele da nam pomognu sa ovom humanitarnom katastrofom. I nekako smo opušteniji bili kada smo slušali da nam kažu da se ne plašimo jer su nas podržavali.
Intervjuerka: I na početku su prešli granicu samo tata sa bratom…
Shqipe Kumanova: Tata, brat, snaja i dvoje dece. Brat je imao potvrdu da je bio zaposlen u OEBS-u i time su prešli granicu. Ja i majka, i dvoje dece smo ostalu u auto i…
Intervjuerka: A zašto ste vi ostali, zašto niste zajedno prešli?
Shqipe Kumanova: Nismo prešli zbog auta. Ja sam govorila ne, jer su ljudi ostavljali automobile i njih su puštali da prođu. Ja nisam mislila da ostavim auto jer, šta ćeš tamo bez auta. I ostali smo tu još 4 noći.
Intervjuerka: Jeli bilo hladno?
Shqipe Kumanova: Ne ko zna koliko. Bio je april i nije bilo ko zna koliko hladno. Majka je palila auto 20 minuta, pola sata. Imali smo posteljine sa sobom zahvaljujući snaje koja je uzela nekoliko posteljina od kuće. Uzela je jedno dve posteljine. I ne, ne da se ne sećam da nam je bilo hladno. Oni koji su bili dole, u Blace i ispod, koji su vozom… prevezeni vozom, njima je bilo hladno. Imali su svu tu patnju, a nama je bolje bilo… tu patnju nismo doživeli. Dakle u autu je bilo toplije u odnosu na njih, mi smo imali bolje uslove.
Intervjuerka: Onda ste otišli u Gostivar na 2. nedelje…
Shqipe Kumanova: Na dve nedelje. Oko 2 nedelje smo boravili u Gostivaru.
Intervjuerka: Kakva je bila kuća?
Shqipe Kumanova: Kuća… ko napuštena kuća. Napustio ju je vlasnik, radio je negde vani kao pečalbar. Ali, dobro nam je ostavio. Iskoristili smo je na 2 nedelje. Imali smo elementarne uslove, bila je kuhinja, soba za odmaranje, bilo je kupatilo. Takva kakva je bila. Nama je obavila posao. Onda smo imali sestru u Tiranu. Ona nam je osigurala smeštaj, dakle apartman, i mi smo otišli tamo. Poslao nas je brat do granice. Na granici je izašla i dočekala nas je sestra. Dakle, iz auta u auto i u Tiranu, i…
Intervjuerka: U Tirani ste boravili 2 meseca…
Shqipe Kumanova: 2 meseca. Kompletan april, dakle 2 puna meseca. Fiksno 2 meseca.
Intervjuerka: Kakva je bila vaša svakodnevnica u Tirani, jer si mi ispričala da su otvorene sale za učenje.
Shqipe Kumanova: Da. Otvorene su sale za učenje. Omogućili su nam nastavu. Išli smo u određeno vreme i pratili smo nastavu. Oni koji su bili kao nastavnici, javili smo se u Fakultetu Tirane, u Univerzitetu Tirane. Oni su nam dali dnevni red i u toj učionici, u tom amfiteatru, ti si bio sa tim učenicima. Javili su se i učenici, je u ko zna koliko velikom broju ali dovoljno je bilo da se prati nastava.
Intervjuerka: Onda ste se vratili na Kosovu.
Shqipe Kumanova: Da.
Intervjuerka: Kako se sećaš Prištine po prvi put?
Shqipe Kumanova: To je bilo… to je možda bio najteži trenutak kada smo došli i videli da je stan otvoren, stan… tu su ušli paramilitarci kod mene i tu su spavali, živeli. Prljavo, ne pitaj. Ali glavna stvar je bila da nije bila spaljena. Onda smo polako počeli da čistimo i da stavimo sve stvari na svoje mesto, i to je to…
Intervjuerka: A kuća?
Shqipe Kumanova: Kuća u Taslidže, rekla sam vam i na početku da smo našli spaljen treći sprat. Bogu hvala da je vatra stala i sama se ugasila. Sama se ugasila, niko nije intervenisao. Sama se ugasila i onda smo tu počeli popravku, čišćenje i… ali teški su to trenuci bili da vidiš kuću u tom stanju. Veoma je teško bilo, mnogo. Ali kad izračunaš, nije nam nedostajao niko. Svi su bili živi. Dakle, to se i ne raspravlja. Kada bi nam samo neki član porodice nedostajao, sva ta kuća da izgori ne bi… nešto što za mesec dana možeš da je središ ko novu.
Intervjuerka: Hvala puno!

Intervjuerka: U redu. Hvala ti što daješ ovaj intervju. Možeš da kreneš sa najranijom memorijom koju imaš tokom rata. Možda gde si bila? Sa kim? Neku odluku ili čega god se sećaš jer si bila mnogo mlada.
Valmira Rashiti: Jel trebam da se predstavim? Ne?
Intervjuerka: U redu, nema problema. Ali možeš da navedeš.
Valmira Rashiti: U redu. Ja sam Valmira. Tokom rata na Kosovu mi nismo otišli vani, ostali smo na Kosovu. U to vreme ja sam imala dve godine, međutim, kada smo počeli da se selimo po selima – dva sela gde smo boravili, gradualno sam napunila tri godine. I mnogo je interesantno jer sećanja koja imam iz tog perioda su mnogo živa. Toliko su živa da, kada ih uporediš sa ovim iz srednje škole, ili ovim koja su svežija, one proizilaze još svežije od ovih koje su skorije. Ako ima smisla to što govorim. Ali imam utisak da se sećam nekih memorija, nekih trenutaka, jer su bile veoma emotivne za mene i moju porodicu. Ja sam stanovala u Glogovcu u opštini Lipljane kada su počele borbe i sećam se da smo odbili da izađemo van Kosova. Uprkos toga da smo imali mogućnost. Međutim, postojala je nada da neće dugo da traju borbe i da ćemo se vratiti svi u našim kućama. Članovi porodice, ne sećam se tačno ko, verovatno moji stričevi i otac, okupili su se i diskutirali su da se mi premestimo na planinskim područjima kako bi smo imali mogućnosti da izbegnemo bilo kakvu intervenciju ili kontakta koje bi mogli imati sa vojnicima u našim mestima, koja su bila ravnija, da tako kažem. Zbog toga smo, sećam se, premestili u selu Vrbica. To je bilo tako u to vreme, a sada se zove Žegovac. I to je u opštini Gnjilana. Bili smo negde pet-šest porodica koji smo živeli. Ne sećam se tačno koliko meseci ili koliko dana, ali živeli smo u velikoj odaji gde smo boravili tri dana. Jeli smo zajedno i sedeli smo tako, plašeći se od nekog napada koji se mogao desiti.
Intervjuerka: Kakva je bila hrana u to vreme?
Valmira Rashiti: Interesantno je da se sećam da smo u to vreme jeli mnogo pogaču i „krelanu“. Možda je to zato što smo jedino brašno imali na raspolaganju i naše žene su pokušavale da improvizuju ono što su mogli, unutar onoga što smo imali na raspolaganju. Samo brašno, znači. Bili smo mnogo dece brojčano i sećam se, iako se ne sećam da sam nekada ostala gladna ili bez hrane, sećam se da smo bili zgroženi da ne ostanemo bez hrane, jer smo sedeli sva deca pored sofre i trebalo je da čekamo na red kada će da ti dođe hleb. Štagod da je imalo, kao da… imala sam utisak da se trebamo zadovoljiti sa malo i da ne trebamo da imamo mnogo zahteva koje sam u to vreme smatrala da su veliki, da možda tražim još jedan deo pogače ili još jedan deo „krelane“, šta ja znam. Uprkos toga što smo svi jeli kao u jednoj činiji, u jednoj tepsiji, ponovo smo nekako u glavi imali da nam pripada samo to jer smo bili mnogo dece i uslovi su takvi bili da nisi imao prava da tražiš više. Toga se sećam od hrane, da sam imala straha da tako trebamo da se takmičimo sa drugom decom i da jedemo što pre jer nam možda neće biti dovoljno. Ali, s druge strane, sećam se da je i prababa, koja je bila vrlo stara, ista je u to vreme došla u dečiju pamet. Ona je tražila hranu u najtežim trenucima, kada smo mi izašli u šumu, to je bilo 2 sata ujutru. Kada sve sve bilo mračno i plašili smo se jer smo bili čuli da ima blizu vojnika i trebalo je da držimo apsolutnu tišinu. Sećam se prababe da se u 2 ujutru drala i da hoće da jede. I sećam se dranja, jer ona više nije razumela u to vreme, jer je bila mnogo stara. Ali ipak moj deda, i drugi članovi moje porodice, pogotovo muškarci, pokazali su ljutnju nad njom, i sećam se da me je bilo mnogo žao, ali nisam razumela zašto viču na nju što ona traži hleba. Nisam shvatala jer mi je izgledalo normalno. I to mi asocira, dakle pogača i prababa su glavne stvari kojih se sećam što se tiče hrane u to vreme rata.
Intervjuerka: Da li možeš malo da mi opišeš šumu i njenu okolinu. S kim si bila? Kako ste hodali? Da li si bila u stanju da hodaš svaki put kad su ti rekli da treba da hodaš?
Valmira Rashiti: Ne. Bila sam mnogo spora. Znam da je svako stariji trebao da se angažuje da se postara o nekom mlađem. Ja se sećam, znam da smo bili 5-6 porodica, ali ja se sećam samo moje uže porodice. Nekih stričeva mojih as decom, sećam se mame sa mlađom sestrom koja je u to vreme imala 5-6 meseci. Mama je trebala da hoda kroz šumu sa sestrom, a ja sa mojom bakom. Ona se starala za mene i zajedno sa njom smo se penjali uz šumu, a deda je imao mog brata. Dakle, svako stariji je imao po jednog mlađeg. Sećam se veoma haotičnih scena dok smo se penjali uz šumu sa bakom. Baka je imala višak kilograma i sećam se njenih uzdisaja veoma teških dok se penjala uz šumu. Način kako me je vukla dok smo stigli gore, svaki put kada smo pali zajedno, prvo ona pa ja jer je njena težina otežavalo da i mene drži i mene je vukla po šumi, ali uspevali smo nekako i stizali. Ne znam ni kako smo odlučivali da stanemo na neko mesto, ali verovatno na neko izolovanije mesto. Meni je samo… moja sećanja u šumi su noću i kada je bilo mračno. Jer smo se noću plašili mnogo da će imati napada i da će da nam dođu u odaji gde smo bili. Znači, trebalo je u dva ujutro, samo se nešto malo čulo vani, trebalo je da se mobilizujemo sve porodice da damo prioritet šta ćemo da uzmemo u šumu i da krenemo. Samo se sećam ovako kao siluete na drveću da su mi davale straha i sećam se da sam tražila da imam fizički kontakt sa mamom ili tatom jer mi je mrak davao nesigurnost. Normalno jer sam imala 3 godina. Ali svakako mi je bio potreban fizički kontakt, inače mi je šuma davala košmar.
Intervjuerka: Da li se sećaš hladnoće u šumi?
Valmira Rashiti: Hladnoće ne toliko, ne toliko, samo straha. Straha i tendencije da budem tiha što je više moguće, kako bi izgledalo da i ja imam dužnost da slušam i da… da svako kretanje, svaki zvuk koji čujem, da kažem odraslima koji su bili blizu mene. To sam uzela na sebe. Ali, kako mi pričaju i ukućani, tako sam bila cela u poricanju onoga šta se dešava. Između sekvencija kojih se sećam, dok sam se penjala uz šumu, sećam se sebe dok sam slušala pesmu Leonore Jakupi „A vritet pafajësia” i imala sam cveće u ruke koje sam skupljala. I govorila sam tati: „tata, jel sve to laž što kažu, ovaj rat je lažan izgleda, jel da?“ I tata mi je govorio: „Da, da, laž je samo kako bi uplašili malu decu kako ne bi postala razmažena. Ali ti ne trebaš da se plašiš jer to nije za tebe. Laž je, i nemoj da brineš“. I u redu, tako sam prihvatila to i nastavljala sam da skupljam cveće i da idem uzbrdo, kao da se ništa ne dešava. Ali ovako znam da nisam prihvatio kompletno, ponovo sam osećala anksioznost. Ali, tako pomalo pitavši mog oca, pokušavala sam smirim tu anksioznost što je kao neka vrsta nesigurnosti, ali ipak, ako tata tako kaže, to je onda laž jer tata ne laže. I to me je smirivalo, uprkos toga što sam još uvek osećala tu nesigurnost u sebi.
Intervjuerka: Ranije si pomenula tetku od strica, jel da? Nevestu? Šta ti je ostavilo utiska što ti je ostalo u pamćenju?
Valmira Rashiti: Od nje… interesantno je ovako jer i kad vidim na sva sećanja koja imam iz rata, izgleda da sam pomenula još jednom. To su veoma emotivna sećanja. Izgleda da sam tako mala bila ali mi je ostavilo utiska način kako su ljudi oko mene doživeli rat, odvajanje i situacije. Meni ostavlja utiska mnogo što imam sećanje na njeno lice, odbijajući da se odvoji od svog muža. U to vreme u selu gde smo bili, tražilo se od nje da se odvoji od muža sa kojim se već venčala. To je bio moj stric. I da ona ode u šumu bez njega, jer je on trebao da ode da služi u vojsci. Ona je odbijala sa nekom vrstom gneva u licu, vrstu izmešanog bola, anksioznost. Veoma se dobro sećam da nije htela da dođe sa nama. I posle nije došla, znam da je ostala sa njim. Toga se sećam što se nje tiče. Tog nezadovoljstva koju je imala što nije htela nikako da se odvoji od svog muža.
Intervjuerka: Da li se sećaš kad si se vratila ponovo kući, nakon što se rat završio?
Valmira Rashiti: Da. Dakle, jedno od sećanja koje imam žive je ovaj deo kada je završen rat i kad smo se vratili u Glogovac, u selu gde smo ranije živeli. Sećam se jednog čudnog osećaja kada smo ušli u dvorište i kada smo videli naraslu travu. Inače deda se uvek starao i mi nikada nismo videli travu u tom stanju. Znači, trava je bila mnogo narasla. Kravu koju smo imali bila je vezana i sećam se da je bila vrlo slaba u smislu fizičkog stanja. I samo mi je bilo mnogo žao jer sam mislila da nije imao ko da je hrani tokom celog ovog vremena dok mi nismo bili tu. Pružala mi je loš osećaj, melanholiju. Znam da smo se svi angažovali da gledamo po dvorištu šta se promenilo, šta je isto. Ali ništa nije bilo isto. Imalo je mnogo rupa po dvorištu. Verovatno su Srbi pokušavali da nađu stvari koje smo sakrili. Imali smo dokumenta, imali smo kompjuter. Stvari koje je tata pokušao da zakopa i koje na sreću nisu pronašli, uprkos tome što je bilo mnogo rupa. I sećam se da smo svi zajedno seli za sofru i jeli smo po prvi put onako slobodniji, na suncu. Jer, nekako se sećam da smo uvek jeli hleba unutra tokom rata. Plašeći se, žureći. A tu smo jeli vani i bilo je mnogo interesantno jer u isto vreme je bila panika jer si gledao helikoptere kako čekaju neki drug napad. Iako je tog dana bilo mirnije, bilo je bez borbi. Imalo je još helikoptera, i moj brat je imao naviku da kada je tokom rata viđao vojsku, on je ležao na zemlju kako bi postao zemlja i kako se ne bi primetio. I sećam kada smo se vratili selu, tu gde smo jeli. Tu je bio jedan helikopter, i kako je moj brat jeo, samo je legao na zemlju, i ponovo je imao tu tendenciju da se uplaši i da postane zemlja kako se ne bi primetio od helikoptera. Jer on je mislio da su to Srpski ali u stvari to je bio NATO. Toga se onako baš bistro sećam. Ovaj deo toga dana kada smo se vratili. Bilo je za mene mnogo zbunjujuće. Nisam tačno znala da li da se osećam sigurno, da li je još uvek taj rizik koji nam preti. Da li da jedem a da ne žurim. Da li ćemo sad da ostanemo ovde ili ćemo ići ponovo u šumu. Mnogo nesigurno je bilo za mene. Ali, u isto vreme, dan je bio lep i bili smo kod kuće. Veoma izmešan osećaj je bio u to vreme.
Intervjuerka: Da li je kuća bila oštećena?
Valmira Rashiti: Imalo je slomljenih prozora. Kada smo ušli unutra bilo je mnogo nečisto. Znam da su žene odmah preduzele akciju da očiste kuću, da bace sve što su našle i šta je bilo oštećeno. Stolice su bile sve izvrnute, i ormani tako. Bilo je veoma haotično. Kao dvorište je tako unutra bila i kuća. Ništa nisi imao na svoje mesto, sve je bilo haotično. Zidovi su takođe bili oštećeni. Kako se sećam, tog dana, prvog dana znači, svi su bili u akciji čišćenja kuće, u akciji košenja trave, u akciji da se očisti sve ono što je ostalo od Srba, od srpske vojske. Izgledalo nam je da su svugde pokušavali da ostave tragove. I sećam se da je pogotovo moj deda pokušavao da skine te znakove koje su pokušali da ostave kao da je sve zapečaćeno, da je gotovo, da neće biti ratovanja, neće biti nelagodnosti i da trebamo da krenemo da se stabilizujemo tog prvog dana kad smo se vratili kući. Sećam se te odlučnosti svih samo da je očistimo i da se na kraju osećamo udobno u našoj kući.
Intervjuerka: U redu. Hvala mnogo.
Valmira Rashiti: Hvala tebi.

Intervjuerka: Hvala vam puno Urtina. Da počnemo tako što ćeš mi reći kako je porodica odlučila da pobegne? Gde si bila? Kako se sećate tog vremenskog perioda?
Urtina Hoxha: Da. Živeli smo u Suvoj Reci, u dvospratnoj kući. Bila je to veoma velika kuća. 1998. godine, u julu, počeo je malo da se zaoštrava rat na našim prostorima. A u julu je došlo do masakra u Orahovcu. U tom trenutku, moja porodica se više nije osećala bezbednim, nije im bilo prijatno da borave u Suvoj Reci jer je bila suviše blizu Orahovca. U to vreme smo imali tetku koja je živela u Leži i rekla nam je: Imam mesta, možete doći kod nas. Dakle, ne rizikujte, nemojte boraviti u Suvoj Reci. I od jula do početka avgusta, članovi moje porodice su se već bavili dokumentima, spremili su pasoše. Znam da sam i ja prvi put dobila pasoš možda tada. I… ali neko iz porodice nije mogao da dobije, nije mogao da dobije pasoš. Ne znam, mislim da je bila premlada, ne znam tačan razlog, ali bitno je da nije imala pasoš. I dakle, živeli smo kod kuće, ja, mama, brat i sestra. Ali živeli smo sa dedom i bakom. Sa nama su živela i moja tri strica i dve tetke. Znači, moja tri strica, moj otac i još dvoje koji su bili oženjeni i imali decu. Jedan stric je imao tri sina, drugi stric, mislim da je imao samo jednu devojčicu, da. I moje tetke koje su tada bile neudate, plus drugi stric koji je bio neoženjen. Dakle, bili smo prilično velika porodica i većina njih je deo ove priče koju ću vam sada ispričati. Dakle, avgusta 1998. godine, zbog toga što nisu mogli da odu na put ka…
Intervjuerka: Da, pričali smo o avgustu.
Urtina Hoxha: Da, i sada u avgustu 1998. godine, zbog nedostatka pasoša o kojem sam govorila, nije bila opcija da se ide prema Prizrenu koji je veoma blizu Suve Reke, sat i nešto da se pređe granica sa Albanijom. Pošto je bilo problema, članovi moje porodice su mi govorili da ako neko nije imao pasoš sa Kosova u Albaniji, onda su pravili mnogo problema. Dakle, izabrali su alternativni put koji nije… nije bio legalan, odnosno nelegalan je bio. Dakle, iz Suve Reke su otišli ​​u Brezovicu. Onda su iz Brezovice otišli ​​u Crnu Goru, u Ulcinj, negde. Onda su ostali u Ulcinju dan-dva, i mama kaže da su čak otišli ​​na plažu i da su se lepo proveli u Ulcinju. Zatim su, da bi iz Crne Gore otišli ​​u Albaniju, morali da pređu Bojanu. E tu je bilo malo opasnije i mi sami nismo mogli da prođemo. Zato su platili ljudima da ovo putovanje učine što sigurnijim. A Bojana je moje sećanje, jedno od retkih sećanja koje imam. Zato što sam imala tri i po godine kada se desila ova priča. Dakle, Bojana je među mojim prvim i malobrojnim sećanjima koje imam. Sećam se da je moralo da bude veoma mračno da se pređe preko Bojane, jer su bile kontrole, bila su svetla za kontrolu tog prostora, te oblasti. Popeli smo se u čamac koji je bio veoma mali čamac. Ali bili smo mnogo ljudi. Čini mi se iz… bio je samo stric i kako da kažem, tu je bila i mama sa troje dece i ja. Tu je bila i strina sa troje dece. Dakle, na tom čamcu je bilo dosta žena i dece. Oni su nam stalno govorili da ne treba da pričamo, da treba da budemo veoma tihi. Morali smo da idemo tako na ekstremno niskim nivoima i da ne ustajemo jer su ta svetla mogla da nas uhvate, da nas vide. Onda, kada smo se popeli u čamac, bili smo… moj stric je bio poslednji koji se popeo, bio je velik, bio je deblji. I kada se popeo u čamac, znam da je debalansirao čamac i znam da sam se tog trenutka jako uplašila jer bismo mogli… mislila sam da ćemo se prevrnuti. I sećam se toga, tog straha. A moja mama, svaki put kada priča o tome, uvek kaže da… sigurna sam da sam je zagrlila ili tako nešto kako bi se osećala prijatnije. Nakon ove tačke, prošli smo Bojanu dobro. Ne znam kako, ali sve je prošlo ok. Ti ljudi koji su nas pratili, trebali su da nas pošalju iz Bojane da pređemo granicu Albanije i da nas pošalju preko, do granice… tačno u Albaniju. Onda je neko drugi trebao da dođe i pokupi nas. Nemam informacije o ovom delu i nije da se mnogo priča o ovom delu. Sve je prošlo kako je planirano. Ali, oko deset ili jedanaest sati uveče, već smo bili između Skadra i Leže. I bili smo u dva automobila. U stvari… ja, mama, moj brat Shpendi, tetka, bili smo u malom autu. Ispred je bio vozač kojeg je moja porodica platila da nas sačeka nakon što smo prešli granicu. Osim toga, bila je još jedna pratnja. Drugim rečima, moja porodica je preduzela najveće moguće mere da čitavo ovo putovanje učini izuzetno bezbednim. Odnosno, u svakom trenutku je morao neko da nas čeka. Morao je da sačeka da nas pošalje sa jedne tačke na drugu. Ali to se nije desilo. Kao rezultat toga, putovanje nije bilo bezbedno. Onda u drugom autu, bio je kombi, tamo je bilo mnogo ljudi. Mislim, tu je bila moja sestra, troje dece mog strica, žena drugog strica koja je imala dete, za koje mislim… imalo je samo jednu godinu. Bila je veoma mala beba. Tetke… dakle bilo je mnogo ljudi, plus oni ljudi koji su nas pratili. Ono što se desilo jeste da je u Torovici, mestu usred planine, između Skadra i Leže, u to vreme Albanija je bila u nekoj tranziciji, u nekom čudnom stanju, tako da je bilo mnogo ljudi koji su izašli u zasedu, oni su… zaustavljali su kola…
Intervjuerka: Pljačkanje.
Urtina Hoxha: … pokrali su ih, opljačkali, i nama se to desilo, ali razlika je u tome što su pre nego što smo mi došli tu oni već zaustavili autobus i opljačkali ga. Ali ne znam tačno ovaj deo, ni moji roditelji… možda znaju, ali kako su mi rekli, nije baš jasno. Ili su znali da policija dolazi ili su… na neki način su se osećali u opasnosti, jer su znali da ih je neko obavestio i da policija dolazi. Tako da, kada su zaustavili automobile moje porodice, nisu ih pokrali, mislim nisu ih opljačkali, već su samo pucali na naše automobile. Imali su malo veće puške, automatske ili tako nešto, i samo su neprestano pucali. Ali vozači koji su vozili automobile nisu stali već su vozili iako su oni nastavili da pucaju. Ali onda, u trenutku kada su bili na „bezbednom“, odnosno gde su se osećali sigurnim, izašli su i shvatili šta se zaista dogodilo… U kolima u kojima sam se nalazila, u kolima gde sam bila, bila sam ranjena. Bila sam ranjena u levu nogu… ne, u desnu nogu. U drugom autu je bio brat od strica koji je imao osam i po ili devet godina, on je poginuo. Ubijen je na licu mesta. Znala sam da je poginuo, bilo mu je metaka u glavi, pa je kada se auto zaustavio on već je bio mrtav. I njegova majka, supruga mog strica, takođe je bila ranjena u levu stranu blizu grudnog koša, veoma blizu srca. Drugim rečima, u ovom incidentu su bile tri žrtve. Ali ja sam bila najlakši slučaj od ove tri žrtve. Čak na početku nisu ni primetili da sam ranjena, jer sam nosila, ne znam, crvene pantalone ili crvene hulahopke, i nisu ni primetili da krvarim ili štagod. Znam da je mama držala mog brata na grudima i videla je da je imao… bio je… bio je posečen jer kad su pucali…
Intervjuerka: Razbili su prozore.
Urtina Hoxha: … razbili su prozore i prozori su pali na naša tela i tako su se posekli. Onda, za trenutak… izvini, grlo mi se malo osušilo.
Intervjuerka: Onda ste nastavili za bolnicu?
Urtina Hoxha: Da, ali u jednom trenutku sam rekla mami da me boli noga. I videli su da sam… imam ranu na nozi. Posle toga smo nastavili do bolnice u Leži, ali pošto je bilo kasno, odnosno bilo je 11 sati ili tako nešto, i bolnica je imala vrlo malo ljudi, vrlo malo lekara i vrlo malo bolničke opreme. Tako da situacija nije bila baš dobra. Ostatak porodice je produžio za Ležu, ljudi koji nisu bili fizički povređeni, produžili su za Ležu kod tetke. U međuvremenu, mi koji smo bili fizički povređeni, plus moja majka koja nije htela da nas ostavi same, nastavili smo do bolnice u Leži. U početku se nisu bavili sa mnome jer sam imala lakše povrede. Strina je zadobila veoma teške povrede i izgubila je dosta krvi od mesta gde se to dogodilo do odlaska u bolnicu. Stoga su se više bavili njom, a onda su se bavili sa mnom. To je bio trenutak kojeg se sećam, gde je bilo malo teže. Zato što se sećam, ne znam možda… pošto se desilo…
Intervjuerka: Pucnjava.
Urtina Hoxha:…ali nakon što se dogodila pucnjava, neki… članovi moje porodice koji nisu bili fizički povređeni su nastavili i otišli ​​u Ležu kod tetke. A mi koji smo bili fizički povređeni otišli ​​smo u bolnicu u Leži. Majka je bila sa nama, a u bolnici imam sećanje, odnosno među prvim mojim sećanjima, jer sam se lakše povredila. Nisu se prvo pozabavili sa mnom. Ono malo osoblja koje je bilo tamo je otišlo i više se bavilo mojom strinom. Onda su došli kod mene. I znam, sećam se da je to bila bela soba, to je bio ugao koji… gledala sam u plafon, pa se sećam tog ugla. I čini mi se da, u tom trenutku su mi dali anesteziju koja me je uspavala, a zatim kako bi me operisali. Znam da sam posle toga, nakon što su mi dali iglu, počela sam da gubim svest, ali znam da me je majka napustila, otišla je kod moje strine. Znam da sam se osećala veoma sama. I to je takođe vrlo loša memorija koje se sećam. Ne samo za ovo vreme, već to mi je nekako jedna od najgorih sećanja. I ne znam da li sam vrisnula, ali imam neku vrstu sećanja ili osećaj da sam vrisnula ili sam htela da vrištim, ali nisam mogla. Sećam se da me je majka ostavila samu i osećala sam se veoma nesigurno i osećala sam se jako loše i onda sam izgubila svest. Posle toga, tokom noći ne znam kada su me operisali. Uklonili su metak iz moje noge. Ali, pošto sam bila veoma mala, metak me nije mnogo oštetio, nije me povredio, jer su kosti bile veoma mekane i udaljili su se zbog daljine, zbog brzine metka. Plus, metak je prošao kroz vrata auta pre nego što je stigao do mene, tako da nije bio u punoj brzini. Vrata su zaustavila priličnu brzinu… veoma veliki deo. Dakle, kada je stigao do moje noge, ostao je unutra i nije mi iscepao nogu, nije prošao kroz nju. Tako da je to bila dobra stvar koja se desila. Zatim, ne znam koliko sam dugo ostala u bolnici. Čini mi se da tamo nisam provela mnogo vremena. Bar ja nisam. Znam za strinu da je ostala malo duže u bolnici. Vratila sam se kući… ne kući, nego stan koji su oni iznajmili, koji je bio u Leži. Vratila sam se, znam da je svaki dan morala da dođe jedna doktorka i doktor da mi očiste ranu, da je zavežu… da se ne inficira da mi noga malo brže ozdravi. Čini mi se da to trajalo tri-četiri meseca. Dakle, brinuli su o meni dok mi nije bilo bolje. Mama mi je pričala da mi je noga bila potpuno crna od rane. To ne znam… to su stvari kojih se sama ne sećam, ali kada pričaju o tome, uvek kažu da sam bila veoma tvrdoglava i da nisam želela da mi neko dira ranu. Bila sam veoma samostalan u tim godinama. Znam i da kažu da sam sama sebi vezivala nogu, sama je odvezivala, nisam htela da mi neko drugi dira nogu. Možda sam bila i uplašena jer me je garantovano bolelo. Ali mama kaže da je, na primer, kada sam spavala morala da mi ispravi nogu jer su se plašili da će da mi noga ostane takva, jer sam tada bila paranoična ako… ili da je pomerim ili šta već god da se radilo o toj nozi. Onda smo ostali u Leži prilično dugo. Znam da je situacija bila veoma teška, osim što smo mi bili povređeni. Ja sam bila jedino dete koje je imalo povrede, sem brata od strica koji je poginuo. Ostali nisu imali fizičke povrede, ali su bili u veoma lošem emotivnom stanju. Znam da je moja sestra imala problema sa… bila je jako uplašena, nije mogla da ostane sama, deca su bila izuzetno terorizovana. Čak i oni stariji, „naravno“, odrasli ljudi koji…
Intervjuerka: Koji su sve to doživeli.
Urtina Hoxha: …sve su to doživeli, izgubili su unuka, sina. Strina je takođe bila u prilično kritičnom stanju. Bila je u teškom stanju. Mislim, situacija je bila jako, jako loša kod kuće. Ali, bila sam mala i nisam znala za te stvari, i sve što me je zanimalo je bilo to što nisam mogla da izađem da se igram. I mislim, svi su izlazili da se igraju ispred stana, igrali su se loptom, ili šta god da su se igrali, ali ja nisam mogla da izlazim jer nisam mogla da hodam nekoliko meseci. I to je bila moja najveća briga i kažu da sam toliko plakala i da sam samo želela da izađem da se igram, nije me bilo briga da li sam povređena ili ne, ali želela sam da budem…
Intervjuerka: Da li su vas pregledali …da li ste od tada imali problema sa nogom? Mislim, posle izlečenja do danas?
Urtina Hoxha: Da, da, još uvek imam. Naročito dok sam rasla, kada ti kosti postanu duže. Tada sam imala mnogo problema. Zima je prilično teška za mene. Uvek je bill, bilo je trenutaka kada sam imala velike bolove, a nisam mogla ni u školu da idem. Takođe, profesori nisu imali puno razumevanja za činjenicu da ne mogu da idem u školu. Znam jednom, zvali su mamu i rekli su: ako dete malo boli noga, zašto treba da je zaustavljaš iz škole. Ali dobro hodam, nije da imam… nije da se primeti da imam ranu na nozi. Moja noga je prilično normalna. Ali imam problema, imam bolove, posebno kada se promeni vreme, kada zahladi. Ne mogu da radim neke stvari, na primer, ne mogu da trčim jer je previše „bolno“ to je… imam velike bolove, na primer, kada trčim ili kada radim neke fizičke aktivnosti. Ali, navikla sam na to, ja ne… znate, otkad pamtim… od kad pamtim za sebe, pamtim sebe sa time. Dakle, za mene je to sasvim normalna stvar. Uvek znam da kada dođe januar, februar, uvek imam bolove u nozi. Za mene je to krajnje normalizovana situacija. Možda i ne bi trebalo da bude, ali to je sasvim normalizovana situacija.
Intervjuerka: Hvala Vam puno.

Intervjuerka: Pozdrav. Da počnemo malo. Gde ste živeli kada se pogoršala situacija? S kim ste bili? Koliko godina ste imali? Rekli ste mi da vam je žena bila trudna. Kako se sećate tog perioda u selu?
Redžep Beriša: Dobro veče! Inače, ja sam Redžep Beriša iz sela Godišnjak. Imao sam 34. godina, žena mi je bila trudna, 14. članova porodice smo bili sa svima, ocem, majkom, dedom i…
Intervjuerka: Kakvi su vam bili uslovi u selu?
Redžep Beriša: Odlučili smo da… odlučili smo da se preselimo u Prištinu, jer mi je žena bila trudna, i preselili smo se u Prištinu. Iznajmili smo kuću.
Intervjuerka: Koliko je ta kuća bila velika?
Redžep Beriša: To je bila dvosobna kuća i imalo je kupatilo. Tu sam smestio porodicu. Ja…
Intervjuerka: Sami ste radili?
Redžep Beriša: Radio sam.
Intervjuerka: Šta ste radili?
Redžep Beriša: Putovao sam. Imao sam mesaru, putovao sam. Svakog dana sam išao u selo, u Godišnjak, jer je došla vojska, OVK. Smestili su se u našoj kući i zadužili su me. Rekli su mi jel možeš da nam donosiš hranu. Ja sam im rekao, koliko budem imao mogućnosti, nosiću vam svaki dan.
Intervjuerka: I vi ste im nosili hranu svaki dan?
Redžep Beriša: Svaki dan, sve dok NATO nije bombardovao. Tog dana kada je NATO udario, ja nisam imao mogućnosti da više idem tamo.
Intervjuerka: Jel možete da mi ispričate neka vaša iskustva dok ste nosili hranu? Gde se nalazila policija ili vojska, punktovi?
Redžep Beriša: Uglavnom su se nalazili u Lebanu, Lupču i Lužanu. Na ova tri mesta. Ali kad sam imao hranu, bežao sam, ulazio sam po selima da me ne primete i da znaju da nosim hranu za OVK. Na ta tri mesta su se najviše nalazili.
Intervjuerka: Jednom su vas zaustavili?
Redžep Beriša: Jednom su me zaustavili i vratili su me nazad.
Intervjuerka: Kako je protekao razgovor?
Redžep Beriša: Sreća moja, sreća moja je bila da je tu bio jedan Srbin iz Prištine kojeg sam poznavao, i on je bio razlog pa su me pustili. Jer je moglo da se desi da me ne puste.
Intervjuerka: Šta su vam oni rekli? Kako je tekao razgovor između vas?
Redžep Beriša: Razgovor. Samo sam video tog Srbina i rekao sam im, izvinite, jel može on, jer samo on zna ko sam. I pozvali su oni Dragana, i čim me je Dragan video, rekao je šta je bilo Redžepe? Ja kažem, evo ovako, hteo sam da odem kući. Ti znaš gde ja živim. Kaže on, znam ali ako bi me saslušao, vrati se nazad i uzmi decu gde ti je smeštena i idi za Makedoniju jer ovde ima svakakvih ljudi, što kažu, izgubićeš glavu.
Intervjuerka: Da. I vi ste se vratili nazad za Prištinu?
Redžep Beriša: Ja, trebao sam da se vratim te noći u Prištini i više nisam mogao da idem tuda za selo. Nakon… dana 21. maja je došla policija u moj stan gde smo bili kod naselja Džambazi, tu sam bio pod kiriju. Uzeli su mene, oca, jednog brata i još jedan brat od ujaka koji je bio sa nama. Uzeli su nas i stavili nas u kamion. Odveli su nas u policijskoj stanici i držali nas tu 12 sati kod Naselja muhadžera, bili smo u policijskoj stanici. Mene su uzeli i smestili s me u drugu sobu. Samo su me pitali gde sam ostavio oružje. Ja sam im rekao da nisam imao oružje, nemam oružje. I oni su me vezali, tu su me tukli i više nisam znao gde se nalazim jedno tri-četiri sata. Onda su me uzeli i odveli me na drugi sprat, uzeli su mi otiske, prekontrolisali su me da li sam imao oružje u rukama, na vrat.
Intervjuerka: Kako su vršili tu kontrolu?
Redžep Beriša: Flasterom jednim, poput kese, ne znam kako je to.
Intervjuerka: Da, i pipali su te kod vrata?
Redžep Beriša: Da. Da li sam pipao nešto, ko zna kako oni to rade. I tu sam se sreo ponovo sa tim Srbinom koji me je pustio kod Lebana. Rekao mi je uzmi decu i idi za Skoplje. Ne smeš da budeš ovde. Sutradan ujutro sam uzeo decu, izašao sam da uhvatim autobus i kod Robne kuće sam se popeo. Ja, moja deca. Moj otac je izašao sa drugima vozom. Stigli smo u Skoplje. Dok smo putovali, zaustavili su nas i uzeli nam po deset maraka.
Intervjuerka: Po osobi?
Redžep Beriša: Po osobi, Srbi. I pravac u Makedoniju. Odatle su nas uzeli autobusom…
Intervjuerka: I odveli su vas u?
Redžep Beriša: … Odveli su me u Bojane. Smestili smo se u šatore.
Intervjuerka: Koliko ste boravili u Bojani?
Redžep Beriša: Tu sam boravio tri nedelje.
Intervjuerka: Da li su bili dobri uslovi u Bojani? Hrana, spavanje?
Redžep Beriša: Pa uslovi, zna se kakvi su u šatoru. Hrana je manje više bila ali, nigde da se okupaš, samo… ali dobro je bio, dao Bog pa smo tri nedelje boravili. Odatle su došli lekari…
Intervjuerka: Makedonci?
Redžep Beriša: … Ne, ne mogu da se setim sada da li su bili Makedonci, dali su bili… ali ne, stranci su bili jer su govorili engleski. Oni… i mi smo došli. Otišli smo… ode žena, bila je trudna, ušli smo tu i pregledali smo se. I tako, reče on meni uzeću vam beleške koliko ste članova porodice. I ja sam mu rekao da smo 14. članova. Odatle su nas uzeli i odveli u Engleskoj.
Intervjuerka: A da li ste vi podneli zahtev da odete u Engleskoj, ili su vam oni ponudili Englesku?
Redžep Beriša: Ne, oni su nam doneli zahtev. Oni su imali… sad, izgleda da su imali kancelariju, tako nešto, šta ja znam. Imalo je i onih koje su uzimali da ih odvedu u Italiji i u Francuskoj, ali i u Nemačkoj. Ali mi smo imali sreće i otišli smo za Englesku.
Intervjuerka: Da, ali vi oca i jedan deo porodice niste imali u Bojane?!
Redžep Beriša: Ne… nisu oni bili…
Intervjuerka: Jer ste napustili odvojeno?
Redžep Beriša: Da, jer su oni bili u Stankovac. Odatle su…
Intervjuerka: Kako ste se spojili?
Redžep Beriša: Otišao sam i uzeo ih. Rekao sam im, ovako i ovako… putujemo za Englesku. I vi trebate da dođete sa mnom. Pokupio sam ih taksijem i poslao u Bojane, odatle smo pravo za Englesku otputovali, 3. juna. Dana 5 juna, žena se porodila.
Intervjuerka: U Engleskoj?
Redžep Beriša: Da, u Engleskoj. Boravili smo…
Intervjuerka: Gde ste boravili tokom tog perioda dok ste bili u Engleskoj? Kako je bilo to mesto, prostor?
Redžep Beriša: Pa sad, prostor je bio kao neka vrsta hotela, ne znam kako da kažem. Starački dom je izgleda ranije bio. Uzeli su nas tu i sklonili, oko 130 – 140 lica smo bili u to mesto.
Intervjuerka: A jesu li to bili svi izbeglice sa Kosova, da li je bilo…?
Redžep Beriša: Svi, ne svi sa Kosova. Svi iz Bojane su tu bili. Svi koji smo tu bili, došli su odatle. Svi sa svojim porodicama. Svako je imao svoju sobu.
Intervjuerka: Da li ste imali hranu, pomoć?
Redžep Beriša: Da, hrana je tu bila dobra. Mogao si da se okupaš koliko god puta si želeo.
Intervjuerka: Da li ste celi sprat delili kupatilo ili, kako je bilo?
Redžep Beriša: Ne, imali smo naša porodica svoju, zasebno smo imali. I drugi tako.
Intervjuerka: I u Engleskoj ste boravili godinu dana. Kakva je bila vaš svakodnevni život u Engleskoj?
Redžep Beriša: Dobro je bilo, nije bilo loše. Ali, nakon godinu dana, dok još nismo ispunili godinu dana, majka se razbolela. Poslali smo je kod lekara i pregledali smo je, rekli su da neće dugo živeti. Ako želite da je vratite na Kosovo dok je živa, vratite je. Mi smo se vratili sa njom. Skoro nakon godinu dana. Kad smo stigli, posle dva meseca je umrla majka i od tada smo na Kosovu.
Intervjuerka: Jedan brat je trebao da krene dan posle vas?
Redžep Beriša: Da, iz Engleske, ali oni… ja sam mu rekao nemoj da dolaziš jer nemamo gde da živimo, jer nemamo kuću, ništa živo nemamo. Nemamo gde da živimo. Odlučićemo posle tamo kako ćemo… ako budemo mogli nešto da učinimo ali…
Intervjuerka: Kako je izgledao Godišnjak? Kako se prisećate toga kada ste došli nakon rata?
Redžep Beriša: Kada sam došao iz Engleske?
Intervjuerka: Da.
Redžep Beriša: Kako ima da izgleda. Ničeg živog nije imalo. Samo su temelji kuće ostali. Nije se znalo čak… imali smo kuću, nije joj se ni temelj znao jer su je rušili bagerima, tenkovima… sravnali su je.
Intervjuerka: A gde ste boravili na početku odmah nakon rata, pošto vam je kuća bila spaljena?
Redžep Beriša: Boravili smo tu u jednoj sobi… samo smo stavili vrata, i dok smo je montirali. Završili smo to za tri-četiri dana sa dve sobe, manje više. Onda smo polako, renovirali i…
Intervjuerka: Polako, dok ste izgradili drugu?
Redžep Beriša: Da. Život teče.
Intervjuerka: Hvala Vam puno.

Intervjuerka: Pozdrav. Počnimo malo kada se pogoršala situacija. Ono čega se sećaš. Gde si bila? Sa kim si bila? Šta se dešavalo tu pored tebe…?
Fioralba Kurti: Ja sam imala četiri godina. Četiri godina i malo. Sećam se nekih stvari i normalno ne sećam se svih priča. Ali imam neke priče koje su još uvek sveže. Bili smo devet članova porodice. Dva moja roditelja, baka i šest mojih sestara. Imala sam četiri godina kad sam čula, dakle tokom vremena rata. U jednom naselju iznad nas su već počela bombardovanja i od tada se bolje sećam eksplozija. I tačno se sećam šta se dešavalo. Bila je jedna porodica kojoj su zapalili i kuću i porodicu i stvari i tu smo shvatili da nam se približava. I noću su nam roditelji stavljali vunu na ušima kako ne bismo čuli eksplozije, bombardovanja i… rat znači, da ne saznamo šta se tačno događa. Sećam se jedne večeri pre nego što smo pobegli, okupili smo se nekoliko porodica iz naselja koji smo bili u Đakovici. Okupili smo se nekoliko porodica i svi smo delili puteve kuda ćemo ići, i tako to. Te večeri je imalo mnogo bombardovanja i mi nismo mogli da spavamo uglavnom jer je bilo mnogo ljudi i imalo je mnogo eksplozija tokom rata, dakle tih dana. Onda, pre nego što smo pobegli, dakle blizu nas je imalo Srba. Srpskih porodica gde nam je onemogućeno da…
*****
Intervjuerka: Kako ste se okupili mnogo porodica zajedno…
Fioralba Kurti: A… nama je onemogućeno da izlazimo i da se igramo ili da se ne zadirkujemo. Jer, imalo je slučajeva kada nam je padala lopta u njihovo dvorište i nismo smeli da idemo i uzmemo loptu zbog roditelja, jer je izgledalo da to pokreće neki problem ili nešto. Već je trebalo da se povučemo ili da se ne igramo, ili da ne izlazimo. Iako smo bili deca, mi nismo mogli dobro da shvatimo. Dakle, onemogućena nam je i sreća našeg detinjstva. U trenutku kada smo pobegli, kao što sam ti rekla, mi smo bili devet članova i otišli smo do pola puta. Krenuli smo za Drač. Od polovine puta nas je pratio ujak koji je sad pali borac. Takođe smo se uklonili sa roditeljima.
Intervjuerka: Bili ste devetoro u jedna kola?
Fioralba Kurti: Ako se ne varam, bili smo podeljeni u dva kola. Neki su bili sa ujakom a neki sa nama. Onda je došao trenutak gde mi je malo nejasno jer smo stali kao porodica. Tata i starija sestra su bili zaustavljeni od srpskih snaga gde su im uperili oružje i tražili sve dokumente i tako, sve dok je moja starija sestra počela da brani oca govoreći im, nemojte da ga ubijete jer je to moj otac, i u jednom trenutku su mu samo dali dokumente i rekli su mu beži odmah dok nije postalo još veće. I onda smo skroz pri kraju se pridružili sa ocem. I ako se ne varam, trebali smo da hodamo. Pred granicom smo trebali da zaustavimo svi vozila i da hodamo peške, da nastavimo put za Drač peške. Sećam se tokom tog perioda, ja sam imala dve mlađe sestre, i jedna je bila veoma mlada, imala je 1 godinu, ili pre nego što je napunila 1 godinu. Njene pelene smo trebali da nosimo malo ja malo moja starija sestra, i neke stvari koje smo poneli sa sobom. Dok smo pešačili, padala je kiša. Bilo je loše vreme i još mi je to u sećanju. I od tog trenutka mi je stvorena fobija da tokom kišljivog vremena ne oblačim cipele koje propuštaju vodu. Toliko mnogo je bilo kiše da su moje noge bile sve mokre. Znaš, mnogo sam se osećala loše, plus su mi noge pravile onaj zvuk kada hodaš šlup-šlup. I mi smo stali naveče u jednoj džamiji ili crkvi, ne sećam se tačno. Tu je bilo mnogo porodica koje su se sklonile tu i prenoćile. Sećam se trenutka kada sam izula patike koje sam imala obučene, i to je bio najlepši trenutak celog dana kojeg sam doživela, jer su mi noge bile mnogo, mnogo mokre. Odatle je došao… spojili smo se sa jednom porodicom iz Albanije koja nas je sklonila i otišli smo kod njih. I kad smo otišli kod njih, prvu stvar koju smo učinili nakon što smo se smestili je bilo da se svi okupamo. I u trenutku kada smo ušli da se kupamo, bio je jedan bojler za devet članova porodice. Dakle, svi su u kratko vreme trebali da se kupaju kako bi mogli i drugi da se okupaju. I tu smo boravili nekoliko dana, onda smo otišli u kampu izbeglica gde su bili šatori, i gde su bile smeštene mnogobrojne porodice. Sećam se hrane koju smo jeli u izbegličkom kampu. Znam da smo najviše imali makarone na tavi. Dakle, to je uglavnom bila hrana. Onda se sećam lekova, šampona, šampona protiv vaški i svega je tu bilo što su doneli kao pomoć. Sećam se posle kada smo ušli da se kupamo, gde su kamionima donosili velike tuševe i imao si određeno vreme kada si mogao da se kupaš. Imao si vreme kada si mogao da se kupaš kao porodica. Onda je bilo, sećam se trenutka kada smo išli… ne znam tačno gde smo bili, samo se sećam da je tu bio neko blizu koji je imao telefon. I javili su mojoj majci da je ujak umro. Da je pao kao borac na Košarama i bila je moja starija tetka blizu mene. I došla je majka da je uzme kako bi otišli na drugo mesto da razgovaraju na telefon sa dedom i ostalim tetkama koje su još boravile u Đakovici. I posle je bio onaj trenutak za koji nisam tačno znala šta se događa, šta se tačno događa, samo sam videla majku i tetku koje su bile veoma tužne, nisam znala šta se dešava…
Intervjuerka: Jesi li postavljala pitanja?
Fioralba Kurti: Postavljala sam pitanja. Htela sam da idem sa njima. Gde idete, idem i ja. Možda je to bio taj trenutak kada su imali potrebe da odu negde drugde jer nije imalo nečega drugog, i ja sam htela da idem sa njima. Ali jednostavno, nisam tačno znala šta se dešava. Onda se sećam izbegličkog kampa. Dok smo bili tu, bila je jedna ambulanta ili dom zdravlja, tako nešto, gde je moja sestra, igrajući se, slomila je ruku i sećam se da je tamo išla da stavi gips.
Intervjuerka: Je li to bilo improvizirano?
Fioralba Kurti: Da, bilo je improvizirano. Bilo je improvizirano. Sećam se posle da smo išli da uzimamo pomoć…
Intervjuerka: Hranu ili?
Fioralba Kurti: Pa hranu, kako bi nam život bio malo lakši. Sećam se da smo od hrane sem makarona, supa, kečapa, majoneza i neke takve stvari bile sa dužim rokom ili konzervisana kako bi mogli da se duže hranimo.
Intervjuerka: A jel se sećaš koliko dugo ste boravili u kampu?
Fioralba Kurti: Ne sećam se tačno. .
Intervjuerka: A od kampa da li ste se vratili na Kosovu, ili ste se smestili negde drugde?
Fioralba Kurti: Onda smo se vratili na Kosovu, kada je rat prestao. Vratili smo se na Kosovu i sećam se da smo bili u kompletno drugu kuću kada smo se vratili…
Intervjuerka: A da li se sećaš kako je Đakovica izgledala kada ste se vratili?
Fioralba Kurti: Ne sećam se. Sećam se samo malo tog naselja gde sam bila, ali uglavnom je bila u jednoj kući nekoliko ljudi, znaš. Nije bilo, na primer, kao sada kako živimo samo naša porodica, već je bilo nekoliko poznatih ili nepoznatih ljudi koji su bili zajedno.
Intervjuerka: Da li ste imali materijalnu štetu, da li je selo bilo spaljeno?
Fioralba Kurti: Grad? Ne, mi smo imali stan u Dečanu. Tu se sećam da smo imali materijalne štete. A ovde, da bile su pokvarene. Pola je bilo bombardovano, slomljeno, ali nije… kako da kažem, našli smo drugo utočište. Trebali smo da nađemo nakon što smo se vratili iz rata.
Intervjuerka: Dakle, bile su pokvarene zbog rata?
Fioralba Kurti: Pa, bile su pokvarene. Ne sećam se nešto…
Intervjuerka: Hvala vam puno.
Fioralba Kurti: Ništa.

Intervjuerka: Počinjemo. Da počnemo od kad je NATO bombardovao?
Driton: Od kad je NATO bombardovao ćemo početi.
Intervjuerka: Ok.
Driton: Bio je 24. mart ’98 godine. U 99-98?
Intervjuerka: U ’99-oj godini.
Driton: ’99-te godine, bilo je negde oko 8 – 8:15 časova kada su dali vest ovde na Radio-televiziji Albanije da je počelo bombardovanje. Bilo je zabune u mojoj porodici, nismo verovali. I nakon nekoliko minuta je nestala struja. Prekinuli su struju. Onda, kada su prekinuli struju, izašli smo na terasu, na balkonu, ali nismo videli. I vratili smo se unutra u sobu, mislili smo da je samo vest… ne lažna već, kasna. Onda smo čuli neko bombardovanje. Izašli smo na terasi i gledali avione. Ali, nismo videli avione jer su gađali raketama. Onda, kada smo izašli na terasi, bio sam ja, deda i dve moje sestre. Baka je bila invalid i ostala je u kuhinji. Ali, ona je od stresa jer smo se mi udaljili, izašla. Nije mogla da hoda, izašla je puzeći kako bi mogla da nas vidi na terasi. Kada nas je videla na terasi smirila se i vratila nazad. Ušla je govoreći: mislila sam da ste pobegli i da ste me ostavili, te reči je rekla baka. Ja sam rekao, dok ja ne pobegnem, nećeš ni ti. Kada budemo bežali, bežaćemo zajedno. Onda je počelo bombardovanje. Skupili smo se po kućama. Imao sam i dedu, on je izlazio. Organizovalo se naselje da pobegnu jedno naselje ispod. On je izlazio i zaustavljao ljude. Gde ćete da bežite, za koga ratuju oni vojnici? Ako im mi ne pomognemo, ko će ih podržati? I tako ih je dva-tri puta zaustavio. Četvrti put nije mogao, bežali su ljudi pojedinačno. Tako da, petog aprila, odlučili smo i mi da napustimo kuću.
Intervjuerka: Da li je napustilo celo naselje ili samo vi?
Driton: Ne, mi smo posle izašli, sa celim naseljem. Čim je izašao… ne sećam se tačno… da li smo se organizovali ili nismo, ne znam jer sam zaboravio. Samo jedan kada je izašao iz kuće, čulo se da je rekao, izgleda Hafiz Hakije, onda smo se mi organizovali i petog aprila smo izašli. Petog aprila, ja sam imao moju baku u invalidskim kolicama. Izašli smo invalidskim kolicama. Deda i dve moje sestre, znaš, i spustili smo se nadole. Otišli smo na železničku stanicu. Ulicom smo videli mnogo izbeglica kako beže iz stanova. Ali dok smo išli nismo videli zlostavljanja. Kod železničke stanice nismo imali zlostavljanja. Samo su nas popeli u voz i tako su nas predali… poslali do Kačanika. U Kačaniku je bilo malo diskutabilno da li će da nas puste ili ne, onda je tren nastavio do Blaca. U vozu je bilo policajaca ali nisu maltretirali. Onda, kada smo sišli iz voza, policajci su nam rekli da budemo pažljivi i da trebamo da hodamo samo po pruzi jer van pruge je minirano. U tom delu dok smo hodali, ja sam spustio baku sa komšinicom i dedom i po pruzi sam hodao. Nakon nekog vremena hodanja po pruzi, točkovi su se oštetili, ali ja sam tako sa pokvarenim točkovima stigao do Blaca. Tamo je bilo užasno. Na početku Blace sam bio. Međutim, nakon što smo bili na sigurnom, jer je bila kao neutralna zona, i mi smo govorili da neće da pucaju ili da dolaze Srbi. Kada smo ušli u ovaj drugi deo Makedonije, tu sam video ljude, za bedu. Da trči čovek za hleb kao lud, samo sam tu video. Ja nisam boravio tu mnogo. Bio sam negde od jutra do 9-10 uveče. Imao sam takvu sreću jer je baka bila invalidna. Uzeo nas je francuski tim i odveli nas sa nekim Albancima. Ukrcali su nas u traktor. Oni su je ukrcali u traktor a Makedonci su se suprotstavljali. Nisu hteli da je puste da uđe ali oni su pravili otpor, Albanci iz Makedonije, i ubacili su je u teritoriju Makedonije. Onda su i meni zbog nje pomogli i popeli smo se u autobus. Autobusom su nas poslali do Stankovca 1. negde oko 10 ili 11 uveče. Tu nas je dočekao engleski KFOR, uzeli su nas njihovim vozilima, džipovima i poslali nas u kamp. Dali su nam šator, i tu smo se smestili.
Intervjuerka: Kakvi su bili uslovi u šatoru?
Driton: Uslovi u šatoru… kao u šatoru.
Intervjuerka: Je li bilo hladno?
Driton: Pa bilo je hladno jer je bio april mesec. Dali su nam neka ćebad, mogu da ih zovem ćebad… da kažem ćebe jer tako… ali nisu grejale. Bio je to veliki šator bez grejanja, bez ničega, bedno. Nisi mogao da spavaš od hladnoće, ali bio si na sigurno. Nakon dva dana, izmenili su nam šator i sem šatora doneli su nam ponovo te ćebadi, ali bilo je… počelo je da greje i nije nam više bilo hladno. Doneli su nam dovoljno hrane, hleba, i sve smo imali bez problema. I vodu i sve.
Intervjuerka: A za kupanje, kako je funkcionisalo u kampu?
Driton: Za kupanje dok sam ja bio ne znam, samo znam da su izgradili. Za kupanje nisam imao prilike da vidim jer nisam dugo bio tu, deset dana. Nakon deset dana, počela je organizacija država koja su prihvatala izbeglice. Trebali smo da idemo i da čekamo redom da se potpišemo. Dva-tri puta sam išao ali nisam imao sreće. Onda se i baka razbolela. Odveo sam je u bolnicu Izraelaca. Oni su joj dali papir da ona ne treba da boravi tu. Dostavio sam taj papir kod nemačkog osoblja. Nemci, čim su to videli, odmah su nam dali pozive da odemo u Nemačku. Spremili su nam dokumentaciju. Dan ranije su mi javili za sutradan ujutro, u 7. da budem kod… kod kapije kampa. Imali su spiskove. Moju baku kada su videli da je u invalidskim kolicama, došla je prva pomoć nemačke vojske. Oni su se bavili njom. Oni su je ukrcali u prevoz. Ja sam sa njom bio u prevozu. Oni su se postarali do Aerodroma u Skoplju. Ponovo su se starali od Aerodroma u Skoplju, sami su je ukrcali u avion, sami… ukrcali smo se i otišli smo u Berlin. Od Berlina smo išli jedno 100 kilometara, između Berlina i Dresdena, gradić neki, selo Palistar se zvalo. Tu su nas smestili. Prethodno, tokom putovanja, uzeli su moju banku jedno veče u taj kamp, tu gde su nas… u nemačkom hajmu. Odatle, sutradan je došla nemačka bolnica da je zbrinu. Dve nedelje je boravila u bolnici zbog lekarskih pregleda. Nakon tih pregleda, vratili su je u kamp. Imali smo dobre uslove. Dakle, hranu smo sami kupovali, davali su nam sredstva. Obično…
Intervjuerka: Da li je to bila kuća…?
Driton: Ne, u hajm, jer mogu je nazvati kao velika kasarna gde je boravila bivša nemačka vojska. Ali, sobe su bile podeljene. Po dve sobe, šporeti za spremanje, kupatilo, struju i sve to smo imali. Da, tu smo boravili do četvrtog avgusta, i kada sam dobrovoljno tražio da se vratim na Kosovo. I ponovo smo onda organizovali povratak, i ispratili su nas iz Berlina do Makedonije, na aerodrom u Makedoniji. Iz Makedonije onda, kada smo ušli, nisam primetio Prištinu da je bila toliko oštećena. Autobusku stanicu da, ali kuće ne toliko koliko je bilo po drugim gradovima. Bio je dobar osećaj kada smo se vratili.
Intervjuerka: Obradovali ste se kada ste se vratili?
Driton: Da, svakako. Onda, imali smo deo porodice ovde, nismo znali šta se desilo, koliko je uništeno. Ali, na sreću, naše naselje je bilo netaknuto. Veći deo Prištine je bio netaknut.
Intervjuerka: Hvala vam.