Gent Muhaxheri

Bjeshka Guri (osoba koja intervjuiše)

Gent Muhaxheri (sagovornik)

Skracenice: BG=Bjeshka Guri, GM=Gent Muhaxheri

GM: Ja sam Gent Muhaxheri, imam 29 godina. Radim kao freelance make-up umetnik.

BG: Da li se sećaš nečega iz poslednjeg rata na Kosovu?

GM: Da normalno. Kada je počeo rat ja sam imao 9 godina. Tokom rata sam napunio 10 godina u mesecu aprilu. Sećam se puno stvari; sećam se vremena na početku rata i kada smo krenuli da gledamo na vestima šta se dešava, šta se dešava u Drenici. Kada smo odlazili u školu govorili smo „Hvala bogu što nemamo nekog u Drenici jer je tamo rat“ neznajući da će doći i kod nas u Prištini i u svakom drugom gradu. Sećam se tog perioda baš pre nego što sam pobegao sa Kosova, pre nego sam pokušao da pobegnem. Dva puta smo pokušali da pobegnemo. Prvi put su nas vratili sa groblja, putem za Makedoniju.

BG: Možeš li da mi kažeš, na primer, kada set doneli odluku da napustite Kosovo?

GM: Doneli smo odluku onog dana kada smo pobegli, jer već su nas zvali. Tetka nas je zvala i rekla nam da oni žele da odu sa svim rođacima porodice njenog supruga pa su tako nekako ubedili i moje u mojoj porodici. Otišli smo do njene kuće koja je bila veoma blizu i odatle smo krenuli možda 4 vozila ukupno, ili 5, ne mogu da se setim. Znam da je u naselju kada smo odlazili do tetke bilo puno vozila celo vreme. Videli smo vozila gde su ljudi pokušavali crevima da izvuku gorivo iz drugih kola koji nisu želeli da pobegnu pa da svoja vozila napune gorivom, mislim da tada nije bilo moguće kupiti gorivo pa su tako pokušavali da napune svoje vozilo gorivom, prvo bi povukli gorivo iz vozila zatim sipali u neku flašu a onda sipali u svoje vozilo. Sećam se da smo bili treći u redu sa vozilom kad smo…

BG: Šta ste odlučili da ponesete sa sobom iz kuće?

GM: Čudno ali ništa. Koliko ja znam sada, ne znam tačno jer do sada nismo o tome nikad govorili, ali mi smo poneli samo zlato i novac sa sobom. Mislili smo da ćemo svakako stići u Makedoniju i mislili smo da nam nije potrebno nešto dodatno. Moja sestra je imala 4 godine, sigurno je majka spakovala nešto za mene i moju sestru a ne mogu da se setim da smo imali nešto u gepeku. Znam da nismo poneli hranu niti nešto drugo sa sobom. Ali toga dana su nas vratili, posle vožnje koja je trajala 20 minuta nas su vratili nazad, bio je to policijski punkt a prvom vozilu su izbacili sve stvari iz kola i izbacili su ih iz vozila. U drugom vozilu je bio tetkin suprug sa tetkom i znam da su tetkinog supruga išamarali unutra u vozilu. U trećem vozilu smo bili mi, nas nisu dirali samo su nas vratili. Tako je to bilo prvi put, proba, kako da kažem, naš prvi pokušaj da pobegnemo sa Kosova.

BG:Kaži mi nešto o tome kako si ti kao dete doživeo to iskustvo?

GM: To je bilo veoma čudno… možda… Imao sam neki osećaj kada smo izašli kod groblja i kada sam video šta se dešava sa prvo dvoje vozila imao sam neki osećaj kao da hoće creva da mi izađu kroz usta. Seo sam u maminom krilu pozadi u vozilu, deda je vozio, baka je sela ispred, mama, tata, sestra a osećaj je bio veoma čudan jer nisam bio dovoljno zreo da shvatim šta se tačno dešava, ali istovremeno sam imao nekakvu predstavu da je nestala ta sigurnost koju bih trebao da imam sa deset godina, više nije postojala. I nije bilo nikog koje mogao da je „provide“ znate, niti ljudi iz moje kuće, mama, tata, za koje si mislio „they will keep you safe, which they did“. Izvinite govorim na engleskom ali… bio je u pitanju taj osećaj sigurnosti „šta?“ Jer se moglo primetiti da niko ne zna šta i kako. Da, i to je prošlo. Prošlo je posle toliko godina, u stvari ceo taj osećaj jer se to već završilo ali taj momenat kada su nas zaustavili to je bio veoma loš osećaj kojim nisam znao kako da upravljam samo kao da je ceo stomak hteo da mi izađe preko usta. Onda smo se vratili u Prištinu i dva dodatna dana smo ostali u stanu. Posle dva dana smo doneli odluku…

BG: A kada ste se vratili u stan, kako ste bili, kako ste se proveli?

GM: Kada smo se vratili sve je nekako bilo mračno, nekakva nejasna situacija ovi moji iz porodice su celo vreme slušali vesti, svetla bi ugasili kad bi postalo mračno, znači koristili smo sveće, spuštene roletne. Postojala je na televiziji samo ozbiljna muzika i pornografija.

BG: Pornografija?!

GM:Da, veoma čudno. Ja desetogodišnjak koji istražujem. Znam da si mogao da nađeš samo ozbiljnu muziku i mogao si da uhvatiš pornografiju, ovako video.

BG: Koji televizijski kanal?

GM: Bio je… kanali na televiziji ne mogu sada da se setim koji su bili ali sigurno znam da je bilo tako…

BG: Bilo je pristupa.

GM: Mogao si da ih nađeš. I, ništa. Bilo je nekako… Pokušali smo da što više održavamo rutinu u kući ali rutina nije postojala, znate, nekako. Pokušali smo da svi spavamo u jednoj sobi. To je bilo vreme pre bombardovanja tako da nismo bili još u takvom preteranom strahu šta će se desiti sa bombardovanjem ali sve je nekako bilo nejasno. Ništa jasno…

BG: A drugi put?

GM: Drugi put, za razliku od prvog puta, pokušali smo da stignemo do Blaca.

BG: Da li ste bili tako isto u vozilu?

GM: Tako je bilo, po vozilima. Ne mogu da setim kako smo krenuli drugi put. Jedino što se sećam da je bilo puno vozila. Sigurno je opet tu bila tetka i ostali ali ne mogu da se setim kako smo krenuli ili kako smo stigli do tamo ali samo mogu da se setim kada smo stigli da je bilo preterano mnogo vozila na samoj granici. Niste mogli da vidite kraj ni sa jedne strane, niti prema granici niti prema Kosovu. Bili smo negde između i ne znam bilo je mnogo vozila. Nadali smo se da će osloboditi prelaz prema granici i da ćemo brzo proći. Šta se desilo da smo mi ostali 7 dana pred granicom, znači cela porodica negde posle prve noći videli smo svoju prvu komšinicu koja je bila tu sa svojim autom, sa svojim sinovima, bilo je 9 osoba u jednom vozilu Jugo a nas je bilo šestoro u vozilu, malo boljem nego Jugo i bilo je malo više mesta tako da smo u naša kola uzeli tu komšinicu kako bi njima u autu malo olakšali. U to vreme niko nije gledalo koliko je tesno ili široko samo da nas puste da pređemo. Znam da smo tu spavali sa njom. Sećam se da prvih četiri dana nismo imali… mislim, ko je imao hrane sve je pojeo. Većina je delila svoju hranu. Sećam se da je majka drugog dana išla od kola do kola i tražila hleb za decu jer nismo imali hleba a imali smo samo neke biskvite u autu ali sve smo pojeli. Odrasli nisu jeli, skoro sva hrana koju su ljudi imali po vozilima su koristili da prehrane decu svih ljudi. Tako je i majka našla kod nekog jedan komad hleba za mene i moju sestru kako bi nam dala da nešto pojedemo. Ali znam da oni četiri dana nisu jeli, baš ništa. Znam da smo samo ja i sestra jeli onoliko koliko je imalo a ni to nije bilo dovoljno, sa jednim komadom hleba za dvoje dece tokom četiri dana. Ali posle 4 dana neko je provalio u te kuće Albanaca pored puta u Elez Hanu, gde su pronašli brašno, i sve drugo što je trebalo kako bi ispekli neku vrstu hleba bilo kakvog kako bi se prehranili i sećam se da je tog jutra došla mama, bila je u WC-u i kada se vratila rekla je da je pronašla kako da ispeče hleb, ostanite ovde. Onda je ona otišla, stotine žena, u jednu kuću koliko mogu da se setim jer sam onda i ja tamo otišao da vidim šta se dešava jer je majka tamo provela skoro ceo dan. Bio je dugačak red jer je svaka majka ili žena ili muškarac svako ko je hteo da pripremi hleb i stavi ga da se ispeče i odnese svojoj porodici. Znam da se posle puno sati čekanja mama vratila sa jednom tepsijom hleba. I znam da smo tada onako jeli kako treba i da smo onda svi zaspali kao porodica u vozilu, moja sestra se 4 sata nije probudila iz sna jer znate kakav je osećaj kada posle 4 dana ponovo nešto pojedete.

BG: Šta ste radili ta četiri dana? Jer ste sedeli u vozilu?

GM: Da noću, da, u vozilu. Policija je dala naređenje da posle 7-8 sati uveče svi moraju da budu u vozilu pa smo i mi ulazili svi u automobil sve dok se ujutru ne bi pojavilo sunce. Neko je spavao neko nije mogao da zaspi.

BG: A tokom dana?

GM: Tokom dana smo izlazili, družili smo se na neki način, znate, hodali smo malo ispred malo iznad da proveravamo da li nekoga poznajemo, da vidimo šta se sada dešava, ovi odrasli su se interesovali ko je sve pobegao, ko je ostao, kome je zapaljena kuća, šta se desilo. Sreli smo se sa puno ljudi koje smo poznavali, normalno, ostale…

BG: Ostale, sećaš li se neke priče koju je neko drugi ispričao o nečemu?

GM: Ne mogu da se setim kazivanja drugih ljudi i šta su sve govorili, bio sam i dosta mlad pa nas nisu ostavljali da slušamo šta se oko nas dešava. Uglavnom mi smo sa drugom decom provodili svo vreme zajedno.

BG: O čemu se razgovaralo među decom?

GM: Ništa u vezi sa ratom, da ti pravo kažem. Mislim da svako dete nije htelo da razmišlja o tome tako da smo celo vreme insistirali da se igramo, da pokušamo da se igramo, jer je tu bilo takvo stanje da niste mogli da se ponašate kao dete oko svog vozila i normalno roditelji su govorili „nemoj da se udaljavaš od vozila, nemoj da se udaljavaš od vozila“. Mogao si da budeš sa drugom decom, raznim ljudima Sećam se jedne stvari, Možda tokom pete noći, kasno uveče u vozilu, nisam mogao da spavam u krilu svoga oca, normalno, u jednoj od tih kući imao sam osećaj da vrata od metala sa jednim blokom iznad zida i nadstrešnica nad balkonom iznad vrata pa sam se tako kasno probudio tokom noći pa sam mislio da sam video jednog čoveka sa mitraljezom iznad vrata, ne celog već kao da stoji i da nas gleda. Ali nisam probudio svog oca iz sna. Sutra ujutru sam im kazao da sam video jednog čoveka iznad vrata. Rekli su mi nije to ništa, nema veze, učinilo ti se, možda je bilo drveće, senka od stabla. Nekako, u tom uzrastu prihvatiš takva opravdanja, možda ni moj otac nije mislio da stvarno neko može da bude unutra. Ali, onda je sutra moja baka ušla u tu kuću i htela je da ode u toalet van kuće u dvorištu te kuće. Kada je ona ušla u dvorište zbog WC-a i izašlo je troje policajaca i rekli joj da tu ne može da dolazi. Onda su se uverili i ovi moji i ja sam se uverio da sam stvarno video nekog unutar te kuće gde smo mi spremali hleb, sakrili su se od srpske policije i noću su izlazili i samo su vodili neki red oko svega toga, tim vozila koja su bila pored puta kako bi prešli granicu.

BG: Znači nisu bili Srbi?

GM: Bili su Srbi, nisu bili sa Kosova. Jer baka kaže da su joj govorili srpski. Verujem da su bili Srbi, ne znam. Da su bili Albanci govorili bi albanskim.

BG: Definitivno da.

GM: Ili možda i ne. Ne znam. Nikad ne mogu da znam šta se u stvari desilo ali nisu pravili probleme. Sećam se da je bilo poslepodne, poslednja noć u mestu Blace, te noći je došla pomoć i bio je jedan kamion koji se zaustavio jedno 10 metra pred našim vozilom i delio je hleb, delili su paštete, vodu i a hleb su bacali kao kada bacaju pare sa svadbenom veselju samo su bacali pred okupljenim ljudima taj hleb, ko dobije, dobije, tako je bilo i sa paštetama kao i sa vodom i mi smo gledali iz vozila šta se dešavalo. Tata je izašao da uzme hranu za nas, te noći smo jeli hranu koju su nam doneli pa smo onda spavali a sutradan negde oko podneva su došli i rekli su nam da nam ne dozvoljavaju da prolazimo i ko hoće može da ostane a ko neće treba da se vrati jer niko ne može da prođe. Bilo je puno ljudi koji su prošli u tu da je tako nazovem neutralnu zonu znači između granice Kosovo – Makedonija, ali su čekali nekoliko dana u toj zajedničkoj zoni na kiši i na nogama jer nije bilo dozvoljeno nastaviti dalje sa kolima i većina njih kad su videli da ih ni Makedonije ne prima vratili su se nazad na Kosovo jer su makar imali vozilo kad je padala kiša a posebno noću kad su svi bili mokri a mnogi su tako proveli dva dana na kiši, na hladnom, u vodi, bez ičega u toj zoni jer tamo ni pomoć nije dolazila pa smo doneli odluku da se vratimo i moja porodica je donela odluku da se vratimo i više nismo pokušavali da pređemo granicu. Ceo taj proces je bio veoma stresan i plašili smo se mnogo više nego da smo ostali u stanu. Za mene je bilo tako, možda ne za druge.

BG: Da li su vam dali neki razlog zašto vas nisu pustili da prođete?

GM: Verovatno je bilo nekog razloga ali mislim da nije bilo nekog relevantnog ili opravdanog razloga, bilo je jednostavno ne puštamo vas kao u ratu to je naše pravo da donosimo takve odluke kad je rat, ratno stanje, nema potrebe da se nekome pravdamo. Vratili smo se u Prištinu, u stan ali ono što se desilo je da su posle nekoliko dana najavili da ce NATO trupe ući ili u stvari možda i ranije to mi je malo nejasno da li je počelo bombardovanje pre nego smo pokusali da odemo ili kad smo se vratili po drugi put ali znam da je prve noći krenulo, znači krenulo je ranije, prve noći kada smo stigli u Prištinu su bombardovali Poštu, poštu gde je sada vlada tu blizu gde je zgrada u kojoj je sada Evropska komisija. Bombardovali su tu zgradu i znam da su sva stakla na kući bila slomljena. Bilo je negde oko 1 posle ponoći. Pošta je gorela 5 dana. Mi smo imali direktan pogled sa prozora naše sobe, gledali smo celu zgradu i ona je gorela danima. Znam da je bilo četiri raketa i dolazile su iz suprotnog smera prema našem stanu a toliko su pale blizu da smo i mogli izgoreti, dolazile su iz suprotnog pravca i kada je raketa ispaljena tako se približavala da je njen zadnji deo bio ovde u pravcu muzeja, i tu je pala, bila je iza leđa da tako kažem, kada bi raketa bila za 180 stepena okrenuta u drugom smeru pala bi na nas. Onda su krenula bombardovanja. Bombardovali su SUP gde se isto čulo veoma glasno.

BG: Kako si ti sve to doživeo? Da l je to bilo strašno iskustvo?

GM: Takvu buku u životu niste čuli. Bilo je veoma čudno kada čujete takvu buku i ceo alarm za uzbunu jer ste mogli čuti sirene za uzbunu pre bombardovanja čime su najavljivali da će nešto blizu da se desi. Bilo je strašno jer smo mi cela kuća izašli u hodnik jer je samo hodnik bio bez prozora i bez… verovatno nam je tu delovalo sigurnije, ne znam. MI smo živeli na petom spratu gde sigurnost nije bila zadovoljavajuća jer je peti sprat vrlo lako mogao da se sruši od svih tih potresa. Normalno jedan deo zida je bio srušen, slomljeni prozori, vrata su bila skroz polomljena u zavisnosti od toga koliko bi blizu bilo bombardovanje, iz kog je smera dolazila raketa, sve, na kojoj bi strani eksplodirao eksploziv. Na primer, SUP nam je bio mnogo blizu, bliže nego Pošta ali bombardovanje SUP-a nismo osetili koliko bombardovanje Pošte. Veoma čudno. Imali smo jednog komšiju na trećem spratu. Sa njima smo se družili na neki način. Onda je krenuo jedan period, kada se bombardovanje odvijalo svakoga dana veoma blizu u gradu, cela porodica bi išli noću da spavamo kod njih jer smo smatrali da je treći sprat sigurniji zbog manje visine. To su bila ta… Znam da sam tokom prvog dana bombardovanja imao mnogo stresa, nisam znao šta da radim sa sobom, ceo dan sam se samo vrteo po stanu i svi bi me iz porodice pitali, majka mi je kasnije pričala da me je smirivala sa hranom tog dana jer je i ona videla da nikako ne mogu da se smirim. Zatim tokom drugih dana, kada sam video tokom prvog dana da nije nešto… da neće mene direktno napasti, znate, jer nisam znao šta da očekujem, šta da čekam. Kada imate devet godina ne znate šta je bombardovanje. Kada sam tokom prvog dana video da to nije nešto što mene direktno pogađa onda sam se smirio. Sećam se da smo kao deca mogli da izlazimo napolje tu u susedstvu. Roditelji su nas ostavljali da izlazimo dok je bilo svetla. Bilo je puno ljudi u mahali koji nisu pobegli. Tako sam ja zajedno sa svojim drugarima od pre rata zajedno izlazio, nekad bi išli jedni kod druge kući. Jedan od njih je imao kompjuter u to vreme. Svi bi otišli kod njega da se igramo. Igrali smo košarku.

BG: Posle bombardovanja?

GM: Ne, tokom, tokom bombardovanja, danju. Veoma čudno jer je bilo dosta ljudi i stvorena je jedna atmosfera gde više nisi osetio strah, ne znam zašto. Možda je postalo rutina, možda smo počeli da se navikavao na takav ambijent, znate, postalo je deo… nekoliko meseci je trajalo celo to stanje i mi smo se tome adaptirali. Šta se desilo posle svih tih bombardovanja koliko su trajala, ne znam, krenulo je 24 marta, možda je sve trajalo mesec dana. Pri kraju su već bile vesti na televiziji da se sprema ulazak policije, to jest da NATO ulazi na Kosovo ali nismo znali kada i kako. Mi smo se već vratili u stan. Spavali smo gore u stanu jer više nije bilo bombardovanja u gradu i možda smo bili sigurniji.

BG: Da li je bilo poseta policajaca, da li ste se plašili da neko ne dođe?

GM: Sećam se jedne situacije gde sam ja bio kod jednog svog drugara, kod onog drugara koji je imao kompjuter, igrali smo Mortal Kombat. Došla je policija da uradi popis civilnog stanovništva koje je ostalo, popisali su roditelje, dedu i baku, sestru koja je bila kod mog drugara. A mene nisu upisali i onda se celo vreme pitali „Da li je bolje što Gent nije upisan ili bi bilo bolje da smo ga upisali?“ Ali nije bilo nešto… Oni su uzimali te informacije jer su im trebale i nikada više nismo čuli nešto o tome. To je bio jedini puta da je policija posetila naš stan a mi policiju nismo videli skoro celih mesec dana. Ceo dan smo izlazili u susedstvu, mi nismo videli policiju. Nije ih bilo. Možda je bilo policajaca u civilu koje mi nismo primetili ali naoružane i ne. Sećam se one noći kada je vojska ušla u grad. Sa mojom majkom smo gledali sa prozora u kuhinji. Samo malo bi otvorili a ja onako malim sa glavom skroz dole veoma malo sam uspeo da vidim, ona bi me malo podigla i onda bi samo 5cm otvorili prozor i gledali šta se dešava jer u to vreme gde je sada trg Prištine se tada video samo mali deo i tu je bilo mesta za vozila koja su počela da dolaze. Tu smo počeli da gledamo tenkove kako ulaze u grad i onda smo tako rekli „u redu, sada smo sigurni, sada smo dobro, sada je sve u redu“. Te noći uopšte nismo spavali jer je bilo buke tokom noći zbog svih tih vozila koja su stigla i šta se stvarno desilo. Da li će to biti noć kada će Srbi ulaziti po svim stanovima ili je ipak „safe“. Sutra ujutro smo se probudili i bilo je policajaca po svim ulicama. Bilo je NATO policajaca, ne znam koje su nacionalnosti mogli da budu, u našoj ulici, bilo ih je i u glavnoj ulici i tog dana smo mogli da izađemo. Sećam se zajedno sa svojom bakom kada smo izašli da kupimo hleb bilo je srpskih policajaca sa mitraljezima, dole, bilo je puno policajaca, znači kada je ulazila NATO vojska, ali niko nas nije dirao. Sećam se još jedne stvari, i to pre ulaska NATO vojske. Moja tetka je i po treći put pokušala da izađe u Makedoniju pa je na kraju i uspela u tome. Ponekada smo komunicirali preko telefona kada su oni zvali. Kod tetke je bilo puno hrane, mi nismo imali puno hrane i ona je govorila ako možete idite do moje kuće tu imate svu hranu koja vam je potrebna. Znam da je jednom moja majka zajedno sa dedom otišla da uzmu hranu iz njene kuće i doneli su u stan. Posle dve nedelje su ponovo prošli tim putem po drugi put da odu i uzmu hranu jer nismo imali gde da je kupimo. Drugi put kada su otišli tada je srpska vojska već ušla kući kod njih i demolirala je komplet a majka je govorila da je bilo i policajaca unutra u kući tako da ih nije videla ali je u sobi mogla da čuje galamu i kako se neko kreće po kući. Kada su videli da je neko unutra, nisu ulazili da uzmu hranu i odmah su izašli iz kuće. Znači drugi put nisu uzeli ništa ali su prvi put uzeli dovoljno da nam potraje koliko bude trajalo bombardovanje. Toga se sećam kao i detalja da su otišli do tamo jer put nije bio dalek ali nije bio ni lak.